Континуитет црквено – народног сабрања око Цркве Светог Василија Острошког у Автовцу задржан је и овог љета Господњег, 2025. године, уз присуство неколико стотина Гачана – од мјештана Автовца до становника других гатачких села, нарочито оних који гравитирају Автовцу. Централно мјесто, као што то и треба да буде, била је Света Литургија коју је уз саслужење пароха автовачког о. Миодрага Вртикапе,пароха друге гатачке парохије о. Александра Гајића и ђакона Јакше Окиљевића служио игуман Манастира Завале, Василије, увијек радо виђен међу Гачанима које, уосталом, често и обилази. Током Свете Литургије освећено је и грожђе које је након службе подијељено народу. Већ по традицији, саборовање је настављено културно – умјетничким програмом. Звук гусала и глас Момира Авдаловића, Милоша Лучића и Алексе Стајића миловали су срца присутних у автовачкој порти. Организовано је било и такмичење у бацању кугле и скоку у даљ.


Око организације овог црквено – народног Сабора потрудили су се, својски, чланови Црквеног одбора у Автовцу а у црквеној порти била је постављена изложба фотографија и архивских докумената „Гацко и Автовац у вријеме Краљевине СХС/Југославије – на путу ка грађанском“, аутора историчара Милана Никчевића. Циљ ове Изложбе која је оплеменила сам програм прославе било је подсјећање на вријеме у коме је Автовац, тадашња варошица, имао свој највећи узлет. Довољно је навести податак од педесет и једној радњи, трговачког, занатског и угоститељског типа, која је пред Други свјетски рат функционисала у Автовцу па да нам буде јасно каквог се узлета подсјећамо. И не само да су приказане дате фотографије и документа него је јуче, Божијом промисли, свјетло дана угледало и звоно које је прије тачно стотину година, дакле 1925. године, автовачкој Цркви поклонио тадашњи народни посланик за Херцеговину, др Лаза Марковић, а које је било у функцији све до 2019. године када су дародавци Цркви поклонили нова три звона. Био је и то лијеп моменат који нас је све заједно подсјетио на дубоке трагове наше прошлости на које можемо да се ослонимо у свакој новој генерацији.

Текст: историчар Милан Никчевић

« ‹ of 41 › »