У четвртак, 12. фебруара 2026. године, када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха (Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Светог Григорија Богослова), служена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу.
Светим евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ Мостарско-Требињски и Митрополит Захумско-Херцеговачки и Стонско-Приморски Г. Димитрије, уз саслужење свештенства овога Светога храма и уз присуство вјерног народа Божијег.
Послије прочитаног јеванђељског зачала, свима сабранима архипастирским празничним словом обратио се Митрополит Димитрије који је казао да су Свети Оци истинити „очевици“ Божије стварности, јер су у животу дотакли Христа, предокусили Царство Небеско и зато нам могу поуздано казати шта је Истина:
„Кажу мудри људи да су дјела Светих Отаца, њихов живот и њихов опит, извјештаји очевидаца — као да је неки новинар отишао у неку земљу па нам јавља одатле шта се дешава и каква је та земља. Е, тако су и Свети Оци — они су се дотакли Христа Живога и Истинитога Логоса Божијег, Оваплоћеног, дошавшег у свијет и нас спасавајућег, и предокусили свјетлост, радост, љубав и милост Царства Небеског па нам јављају оно што су видјели. Каже апостол Јован о Логосу Живота: „Што смо видјели, што смо чули, што сагледасмо и руке наше опипаше“. И Бог је наш Бог Откровења — Бог који се јавља. Овдје, свако јутро, свакога дана, пјевамо: „Бог је Господ и јави се нама, благословен који долази у име Господње“. Бог је откривајући и нама јављајући се. Он афирмише и себе — из небића се јавља нама, из таме у свјетлост; и нас афирмише као оне који могу да се сретну са тим Богом — који је неописив, необухватљив, невидљив; који је све створио; који је премудар, који све држи ријечју силе своје и истине своје, који је све својом ријечју створио. То Свети Оци јављају нама, и то је наша афирмација. Богословље Цркве, теологија Цркве, јесте то виђење стварности — не измишљање нашим умом, јер то би било мало, ма колико било даровитих људи: Бог је изнад тога. Он је изнад нас јер нас је Он створио, и наш разум, и открива нам се. И онда ми имамо право и слободу да преносимо своје, али то би било као утврђивање своје слободе на заблуди. Него Свети Оци — Свети Јован Златоусти, Свети Григорије Богослов и Свети Василије Велики, које славимо данас — велики Оци Цркве. У Грчкој се овај празник празнује као код нас Свети Сава, као дан просвјете, просвјећења дјеце, људи, школа и читавог народа. Они су то преносили, о тој стварности говорили. И онда, Бог Логос, Христос, предвјечна Премудрост, није укидао њихове природне дарове, него их је утврђивао, благосиљао, просвјећивао — тако да они нама јасније кажу ту стварност коју су видјели. А видјели су да је Бог много пута и на разне начине говорио људима преко пророка, као што каже апостол Павле: „А у посљедње дане говорио нам је самим Сином својим.“
У другом дијелу архипастирског слова Митрополит је акцентовао да је Црква Извор Живе воде, а наш задатак је да смирењем, покајањем и борбом против гријеха постајемо све чистији, да би се Христос у нама огледао:
„Шта нама смета да бисмо били чиста огледала Божија, као што су Света три Јерарха? —Смета нам гријех, грешност наша, грехољубивост, отпадништво од Бога, лаж, сујета и било каква лоша ствар која се под именом гријеха и именом страсти може именовати. То је оно што нас спречава да уђемо у Живот. Због тога, почетак пута ка Богу јесте смиреноумље, каже Свети Јован Златоусти: “Смиреноумље је почетак хришћанске философије”. Свети старац Силуан говори: „Горди граде своје свјетове, измишљају их, а смирени примају Живот“. Е, то смо ми који у Цркву долазимо — ми хоћемо Живот, и хоћемо да тај Живот буде у изобиљу, и хоћемо да се сјединимо са Оним који је рекао за себе да је Пут, Истина и Живот. И зато је прва ствар смирење, а друга ствар борба против гријеха у срцу, души, разуму, вољи и у било каквом нашем стремљењу — умном, осјећајном или вољном. Да се изборимо да је све наше посвећено свјетлости, да је све наше окренуто љубави Божијој. А Бог није као неко ко нема снаге да нас оснажи. Он нам је заповједио да љубимо једни друге, али је у исто вријеме дао нам и снагу да то извршавамо. Каже Свети Василије Велики: „Није нас оставио само на заповијестима, него се јавио у овај свијет; као што се пророцима јављао у срцу благодаћу, тако је на крају времена дошао и постао човјек“, па нам је дао спасоносне заповијести, поживио са нама, распет био, па је васкрсао у трећи дан из гроба, па се четрдесетог дана вазнио на небеса са васкрслим тијелом својим, показао нам пут људског бића; и у педесети дан излио Духа Светога — Духа Животодавца — на Цркву своју. И то је та сила. Зато ми долазимо у Цркву — то је тај извор воде Живе која тече у Вјечни Живот и нема краја. „Даћу ти извор Воде Живе“, каже Он Самарјанки. И ту ми долазимо да поцрпимо тај Живот који је од Бога Живога, који нас оживљава и упућује на Живот Вјечни. И зато никада нема краја усавршавању, никада нема краја милости Божијој и помоћи Божијој у нашем животу. Увијек нам је Он при руци, увијек је Бог ту са нама. А да поменем и Светог Григорија Богослова, који каже: „Ако си пао — покај се, а ако успијеваш — још повећај“. Бог нас ослобађа. Бог је нови Живот у нашој души и нашем тијелу.
Богу никада краја: Његовој премудрости, Његовој љубави, Његовој истини, Његовој свеобухватности, Његовој спасоносности. Зато никада краја ни нашем усавршавању. Ми хришћани смо ти који треба да знамо да смо на Извору, да вјерујемо да смо на правом мјесту, да знамо да је Христос истинити Бог наш, али онда и да искориштавамо то вријеме и те дане, како каже апостол Павле: „Вријеме користите, јер су дани зли“. Ако не запослимо себе добрим, запослиће нас нешто лоше. А наш је ум као онај воденички камен — он се само врти. Воде има, вријеме тече, живот тече, људи нас срећу, радимо, живимо, дејствујемо у овоме животу — и стално се ум креће. А до нас је, кажу они, не да га зауставимо — то само могу неки, по великој милости Божијој, Светитељи Божији — него је на нама да у тај ум прави садржај ставимо, тј. пшеницу, па ће бити брашна као на воденици. Ако у воденицу ставимо нешто друго сем пшенице — нешто што је нечисто — избациће нам смеће. Тако и ми да се старамо да искориштавамо вријеме. Јер Светитељи су нам за то и дати: да нам покажу да је могуће, и да је Христос истинити Бог наш, и да је дошао да спасе човјека, и да је могуће спасити се“, казао је Митрополит Димитрије.
Фото: Владо Ђукић
