Протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије
Верујемо да је и то без сумње по промислу Божијем. Умро је већ четврти јерарх наше Цркве. Велики у души у срцу – мали као деца – владика Атанасије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки. Епископ који је био све само не умировљен. Био је у миру са својом савешћу, са искреношћу коју је имао према свима и свакоме, био је и миру према Богу, али је увек био и остао једно велико дете, један велики дечак који је цео свој живот ишчекивао сусрет, загледан у Христа, и дочекао га на крају. Питам се како ћемо наставити даље, а онда, баш после тог бесмисленог питања се управо сетим речи тог истог владике који је рекао у једном од момената своје дивне и једноставне искрености: „Не држи Атанасије Цркву, него Христос!“ У тој његовој дивној једноставној реченици је изаткана сва његова, за многе никада схватљива, смиреност и преданост Богу.
Свако ко је њега сусрео није остао равнодушан. То је из разлога што је он био човек – догађај, примети те и приметиш га, види те и видиш га. Обраћа ти се и очекује да му се обратиш. Е тако давно, пре двадесет година срео сам се и ја са тим дивним пријатељем Бога и људи, владиком Атанасијем. Наиме, по завршетку богословије, која ми је свакако помогла да утабам стазе Господње и да се окренем ка Христу, осетио сам, ни сам не знам зашто, жељу да упознам људе који живе Јеванђељем. На распусту између богословије и факултета сам, „прогутао“ Добротољубље и схватио да сигурно морају и сада постојати људи који живе том истином. Пријатељ, кога ретко данас срећем, али који је увек био и остао, близу на дискосу и у молитви, Рајко Раич (сада свештеник у Архиепископији), решио је да кренемо нашим путевима боготражитеља. Један Далматинац, и један Сремац из Босне – екипа за пожелети, кренули су путем Црне Горе и Светог манастира Острога. У нама Даламција, Срем и Босна на путу за Црну Гору – све је говорило да ће пут бити благодатан. Циљ нам је био да обиђемо Острог, Херцег Нови и оца Јустина (управо тако, Јустина који је у том моменту живео у манастиру Савини), а онда ако буде прилике и будемо добили благослов да „добацимо“ и до Тврдоша, ако би владика Атанасије био тамо. Некако се то двоје повезивало; владика Атанасије и Тврдош. Тада нисам знао зашто, али после ћу сазнати, и остаће ми кристално јасно, ево до данас. Острог. Ране Литургије, спуштање низ серпентине, оброци у трпезарији са братијом, певница у Доњем манастиру и отац Павле. Чудесно, тамјан мирише на све стране…. Само то није био тамјан… После су ми рекли… То је био Свети Василије. Одатле се спуштамо уз помоћ „боготражитељске“ сналажљивости до Херцег Новог и упознајемо оца Јустина у друштву Тање Бошковић и тих чувених уметничких палачинки које је испекла добром старцу Јустину, а које нам је рекао да „смажемо“, чим смо видели пете госпође Бошковић окренуте манастиру. Приче и разговори са оцем Јустином на заиста разне теме, и велика количина „саблажњавања“ за особу која је пре мање од годину завршила богословију. Биле су то целебне речи, а свака његова шала била је увек најмање шала. Сусрети са људима који имају муке и проблеме. Тада искушеник, а сада игуман Макарије је лепо и мирно преносио, понекад тумачио, старчеве речи, које ми, чини се, нисмо увек успели да разумемо. И онда, телефонски позив из Савине за Тврдош (мобилних телефона није било, тј. ми их нисмо имали), и јавља се садашњи отац Макарије и каже да можемо доћи. Аутобусом стижемо у осунчано Требиње и на аутобуској тражимо да ли постоји превоз до Тврдоша. Има, кажу аутобус за Љубиње он пролази поред Тврдоша, али тек за три сата. Сунце сија, Требишњица се игра у кориту, Господ се осети у ваздуху, а ми прећутно закључујемо да ће то бити наше мало литијско ходочашће до Тврдоша. Са леве стране Требишњица и повремени мали преливи, а са десне тада тек засађени виногради и мирисна поља. Стижемо до манастира, и испред нас пуца поглед на манастир који личи и на Григоријат, мало на Хиланадар, али је само свој – Тврдош. Тамо нас дочекује искушеник – садашњи јеромонах Порфирије, ту је и искушеник, садашњи отац Јаков, извесни Горан – радник који је зидао неку шупу у делу према маслињаку и Новак. „Пссст“ – виче Макарије – „владика Атанасије је ту, немојте да се дерете“. Било је упућено новим гостима, а ако ми буде допуштено, пре свега мом Далматинцу, који није могао а да не прича као да је испод Велебита. Одлазе да му јаве да су стигли гости и ту на чувеном трему-тераси силазећи полако виче: „Добро дошли, да сте благословени! – Одакле је овај мутави?“ – гледа у мене жућкастог и очекује одговор. Када је чуо да долазимо из Срема, подсећа се својих дана проведених у Великој Ремети, пита како живимо у Срему и окреће се ка Далматинцу. Кад је ударио камен далматински на камен хрецеговачки, понека је искра, понеки осмех искочио, а он је онда рекао где да нас сместе. Тако је почела дивна прича. Ти дани су летели, а ми смо морали, како не бисмо лезилебовићки пребивали у Тврдошу, да се укључимо у послушања. Ја сам неким чудом доспео у кухињу… Чини ми се да ме је један од искушеника питао да ли знам да љуштим кромпир, па кад је видео да ми „добро иде“ (притом, нисам никакав шампион у љуштењу кромпира, чак напротив!), добио сам послушање да помажем у кухињи. Да ли због климе или већ због нових људи, ја сам добио инспирацију, па су тако у кухињи почели да настају кромпир-паприкаши, кифлице, уштипци – све оно што је мојој тронедељној братији било ретко доступно, а лепо. Најлепши моменат је био када сам ја, први пут, према рецепту украденом очима од моје баке, направио уштипке. Осетио је владика да нешто мирише и спустио се да види шта се то дешава. Промолио је своју велику главу кроз врата кухиње и питао: „Мутави, шта то брчкаш?“. Када је чуо да су уштипци обрадовао се. Ушао је у кухињу и испод крпе на вангли извукао два уштипка викнувши: „Види, молим те, мутави, неко ти краде уштипке! Неко ти краде уштипке! Види молим те, хајде да га бијемо!“ Истрчао је са уштипцима, као мало дете и попео се у своју собу. Е, сад кафа…
С времена на време требало је скувати кафу владици. То су углавном радили други. Нисам баш био неки мајстор за кафу… Искрено, нисам желео да се обрукам, а и да не покварим владици стомак. И онда, једног пута нигде никога на видику. Покушавао сам у кухињи да скувам пасуљ… Виче владика: „Треба ми кафа!“ Одговарам ја: „Сад ће“. И кренем да тражим „кувача“ кафе. И баш кад ти је потребан један, њега нема. Зови једног искушеника, зови другог, ништа. Наиђе отац Сава, игуман. Питам га: „Шта да радим?“ – „Што? Шта је било?“ – „Хоће владика кафу“ – сав збуњен говорим ја, и онда добијем један старохерцеговачки одговор, који изворном Босанцу попут мене никад не би пао на памет: „Па скувај му!“. Ништа лакше… Како се тога нисам сетио сам… Стављам џезву и закувавам прву кафу у свом животу. Већ је два пута питао хоће ли кафа, чак и узбуђено говорио да ако сиђе доле, неко ће добити једним од штапова који су стојали код врата са десне стране. Видим ја да је враг однео шалу, те скувану кафу однесем горе до улаза у келију. „Владико, стигла кафа, шта ћу са њом?“ – „Мутави, а шта ћеш са кафом, па нећеш је ваљда за врат себи“, одговара он. „Где да је ставим?“ – питам. „О, људи Божији – виче он – па стави је на праг!“ Босанац, к`о Босанац, спуштам кафу на праг, окрећем се и одлазим назад у кухињу. Остало је мало кафе у џезви, и ја је пробам. Није била лоша за прву икада скувану. У једном моменту, чујем изнад у келији владикиној креће да се захуктава. „Па добро, где је онај мутави Сремац, где је кафа? Каже, скувао је, а кафе нигде!?“ Крећем ка степеништу, међутим чујем, отварају се врата. Почиње добри наш старац херцеговачки да се смеје: „Види ти мутавог, па он ставио кафу на праг!“ Смеје се владика, а ја онда питам, као окуражио се: „ Је ли све у реду?“ – „Мутави, мутави, пребићу те!“- смеје се владика и враћа се у келију. Пије он кафу горе, пијем и ја доле. После тога, када је сишао пред ручак, каже ми: „Добру смо кафу попили.“
Можда се ова једноставна прича, учини неприличном и недостојном таквог теолога и старца какав је био наш владика Атанасије. Ја је баш због тога што је тако једноставна и причам, јер је и у њој, од мене оваквог, испричано какав је био наш владика Атанасије. Са оцем и владиком Атанасијем је све било радосно и весело… Од једноставне ствари и сусрета, правио је догађај. Правио је догађај јер је и он сусревши се са Христом то доживео, то осетио и тиме се кроз живот водио. Никада није допустио да неко буде неутешно тужан, јер – Христос је васкрсао! И да, како је говорио, заиста је све у пажњи! Ту лекцију још нисам научио!
Нека је вечни спомен владици Атанасију и радосно му Царство Христово било!
