На Свети и Велики Четвртак, када се наша Света Црква молитвено сјећа Тајне вечере, ноћи када је Господ Исус Христос установио Свету тајну причешћа, одслужена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит Захумско-Херцеговачки и Стонско-Приморски г. Димитрије, уз саслужење монаштва и братства овога Светога храма.
Након прочитаног Светог Јеванђеља свима сабранима обратио се Митрополит Димитрије:
,,Ево нас, драга браћо и сестре, у овоме дану чудесном и преиспуњеном садржајем и свјетлошћу. Али кад се свјетло свуда пројави и све обасја, сваки кутак, онда се види и наличје нашег људског срца и ове стварности свијета у коме живимо. Кад је наш Господ показао највећу љубав, кад је показао највећу жртву, највеће смирење, кад је опрао ноге својим ученицима, кад је с њима заједно свршио ту тајанствену вечеру, ту Пасху нову, тада га је Јуда издао, тада га се Петар одрекао, тад су се ускоро ученици сви разбјежали, свако на своју страну. Што већа свјетлост, толико се види дубина таме, и тако овај празник свијетли као она горница гдје је Христос вечерао са својим ученицима и свршио прву Литургију; она свијетли, а све изван ње је мркли мрак и тама. Тако се каже да је Јуда, примивши залогај, изашао, каже апостол и јеванђелист Јован, изашао је у ноћ, изашао је у мрак. Чим човјек окрене лице од Христовог лица, он у мрак оде.
А Господ је показао чудо над чудима, Господ је објавио тајну Цркве прије него што је разапет и прије него што је васкрсао. Објавио је то чудесно јединство да смо ми удови једнога тијела, да смо једни с другима тако срасли и тако смо једни другима потребни, да сви живимо кроз Једнога и Један живи кроз све нас, а то је Христос, наш Спаситељ, и Он је Глава. Али не може Глава ни без руке, ни без ноге, ни без очију, него је све важно, и кад се један уд прославља, онда се сви удови прослављају, кад један уд пати, тугује, онда таква треба да буде наша међусобна љубав.” – бесједио је он.
Митрополит Димитрије је у даљем обраћању подсјетио да Литургија није само сјећање на Тајну вечеру, него живо учешће у Царству небеском већ овдје – сада, и у њој Христос даје нам Себе и сједињује нас у једно тијело, гдје је сваки човјек важан и незамјенљив:
„То је тајна Тајанствене и Мистичне Вечере, па чак можемо рећи, пошто је Господ рекао да неће пити од овога рода виноградскога док се не испуни у Царству Небеском, ми можемо рећи да је ова Литургија коју ми служимо не само поновљена она Вечера Великог четвртка, него да је нешто више од тога, да је већ улазак у Царство, да је већ предокушај Царства небескога, јер ту је Господ с нама, Он нам се даје и Он прима ову жртву, Он се њоме и причешћује и нас од Себе њоме причешћује. Тако да смо ми у неком смислу у већој пуноћи него што је то било тад за Велики четвртак. Каже апостол Павле: Црква је пуноћа Онога који све испуњава у свему. Тако Господ хоће и тако нас је заволио, да ми будемо пуноћа Његова, иако Богу не треба никаква допуна, никакав додатак савршенства, никакво испуњење љубави; у Богу је све савршено. Али по љубави према нама Христос каже да смо ми пуноћа Његова, зато што Му је свако од нас важан једнако, свако Му је драгоцјен, свакога је Он створио и у свакога је заложио свој дар, да би Му овај тај дар донио умножен, десетоструко, петоструко, колико год, само да буде барем мало умножен. Свако има дар, ако ништа, има душу бесмртну, има и тијело, има живот, има личност, ту чудесну тајну личности. С њом се сједињујемо и с Богом, и са анђелима, и са светитељима, и једни с другима, и она је та наша могућност, као нека тачка преко које ми комуницирамо са Живим Богом. Ту се с Њиме поистовјећујемо, јер је личност и Бог наш, Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух, Тројица у Јединици. Лични су и анђели, лични су и светитељи, лични смо и ми, и онда на том нивоу тајанственом, тешко је дефинисати шта је уопште личност човјечија, али ми знамо да кад нас је једном створио, то је уникатно и никад се више неће поновити. Ми смо Му једнако драгоцјени као и анђели који сваки дан пред Њим стоје, као светитељи, као апостоли, као Свети Василије, ако можемо вјеровати, као Мајка Божија; сви смо им једнако драги и једнако уникатни.”
У другом дијелу празничног слова, Митрополит Димитрије казао је да Бог од нас не тражи одрицање ради патње, него да бисмо примили нешто много веће и истинитије – вјечни живот, праву љубав и пуноћу постојања и све што остављамо зарад Христа није губитак, него замјена пролазног за вјечно:
„Господ у Јеванђељу никад нам не каже: одреците се ради одрицања, да се ми мучимо, него нам даје боље. Привремени живот су мученици давали да би живот вјечни насладили, привремено богатство су праведници одлагали да би вјечно богатство наслиједили. И земаљску љубав, која нам се чини само да је љубав, тјелесну, похотну, мијењали су за небеску љубав која вјечно траје и никад не престаје, и смрт јој не може ништа, ни гријех јој не може ништа, ни ђаво јој не може ништа, правој, истинској љубави. И та љубав ће бити тајна Царства небескога. И то ће бити и милост, и благодат, и свјетлост, и живот, и мудрост, али и суд нашем срцу. Зато ће бити суда, зато што, ако нисмо припремили срце, ако не знамо шта је та љубав, ми ћемо као слијепци проћи поред ње не видјећи је. Једном нам је владика Атанасије говорио, кад је био у Светој земљи, па је видио неку арапску дјецу да се играју ту, па каже: нешто ме потресе дубоко. Каже: могао сам и помислих у себи овако, да ја будем овдје у Јерусалиму кад је Христос био, или у Назарету гдје је већ одрастао, и да га видим међу том дјецом, а да га не препознам. Е, то ће бити суд, ако не препознамо нашега Спаситеља. А за времена имамо Цркву, имамо Литургију, имамо крштење, миропомазање, имамо покајање, имамо милосрђе, за времена да изоштримo наше око, да га препознамо и да га признамо за јединог и истинитог нашег Спаситеља, који је Велики Анђео Великога савјета Свете Тројице, коме нека је слава са Оцем и Светим Духом, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!” – поручио је на крају архипастирског слова Митрополит Димитрије.
Фотографије: Владо Ружић
