СТОЉЕТНИ ЧЕМПРЕС МОСТАРСКЕ ПОРТЕ

Поводом стогодишњице упокојења пјесника Алексе Шантића

ђакон Бранислав Рајковић за Новине Српске Патријаршије Православље

 

Зимзелено растиње простране порте Саборне цркве Свете Тројице у Мостару, на источним падинама града са погледом на читаву мостарску котлину, првобитно је засађено у вријеме градње овог монументалног храма, подизаног на мјесту некадашњег великог винограда на Перковини. Стабла чемпреса, чији промјер је био достигао и до седамдесет центиметара, чинила су да тај у ствари велики парк изгледа попут шуме, чији источни обод је обухватио и коријене саме ове православне црквене заједнице у урбаном дијелу Мостара, архитектонски оличене у омањој, сада старој православној цркви Покрова, односно Рођења Пресвете Богородице. У тој Старој мостарској цркви крштен је и један од најпознатијих Мостараца и пјесника, Алекса Шантић, који се родио 1868. године, у сред рађања ове нове велике Саборне цркве, стасавајући у њеној порти попут младих чемпреса, да би им и у старости наликовао, дубоко укоријењен у свом родном граду, будући према непосредном доживљају знаменитог Милоша Црњанског описан као већ остарео али прав, висок, леп, поносит, природан, уљудан необично… Ипак, за разлику од баш свих других чемпреса из мостарске порте, који су уништени приликом рушења саме Саборне цркве, полагањем Шантићевог тијела у херцеговачку земљу, након његовог упокојења 2. фебруара 1924. године, овај чудновати чемпрес тада као да је ту тек засађен и наново рођен, да би стољетни шум његове поезије одзвањао и данас, па и око новообновљених зидина мостарског Саборног храма, изазивајући нашу пажњу на ново ослушкивање стихова, нарочито о светом али и профаном у њима.

 

Током стотину педесет пет година од рођења Алексе Шантића и пуних стотину година од његовог упокојења, колико се прије који дан навршило, о овом чувеном пјеснику писали су и његови сродници и сарадници, те они који га нису непосредно познавали, па и они који га до краја нису ни спознали, ближњи и даљњи, историчари књижевности, више или мање наклоњени књижевни критичари… И прије и послије упокојења, кроз живот као и при погребу, пратило га је бројно свештенство – кадом и звонима, хоџе и мујезин – езаном, ученици, основци и средњошколци, Српско просвјетно и културно друштво Просвејта, Српско пјевачко друштво Гусле али и Хрватско пјевачко и глазбено друштво Хрвоје, те Хрватска глазба, чланови мостарског Соколског друштва, војници, трговци… А, све то вријеме до данас, док су га учени и угледни, културњаци и умјетници препознавали и објављивали, читали, говорили његове стихове, рецитовали, компоновали и пјевали.., истовремено су га потиштени, одбачени и презрени, тежаци, радници, сељаци.., (про)славили, сјећајући га се и молећи се да га се сјећа и Бог, о којем је неријетко пјевао овај пјесник. Ипак, иако многобројни, ти спомени Бога и уопште сакрални мотиви у поезији Алексе Шантића, чини се, не само да нису довољно и свеобухватно сагледани, него су понекад и погрешно тумачени. До евентуалне нове критике, која би уз постојеће и савремене књижевне и друге потребне, неизоставно укључивала и богословске погледе на лик и дјело једног од најомиљенијих наших пјесника, овај чланак и овим поводом покушај je да се укаже на потребу за једном таквом критиком и потпун(иј)им сагледавањем опјевавања Бога али и човјека, које Шантић слави, али и на потребу за одгонетањем можда много интригантнијег питања, опет не само у књижевном и/или социолошком смислу, него од значаја и за богословски поглед на свијет, то јест пастирске, мисиолошке, омилитичке тежње: ко су све и зашто су тако идеолошки, вјерски, национално, сталешки.., различити људи, који славе и Шантића доживљавају својим пјесником?

 

У мноштву религијских, превасходно хришћанских али и исламских мотива, при чему ови други много више долазе до изражаја у његовој љубавној поезији, при вјерским темама Алекса Шантић испољава своја лична увјерења, па и сумње, у духу православне хришћанске традиције, из срца мостарске српске црквено-школске заједнице, са којом је пјесникова личност чврсто повезана, а која убрзо након његовог рођења завршава изградњу и освећује своју нову Катедралну цркву, у коју су се попут многих других уледних мостарских трговачких породица, несумњиво уградили и Шантићи, посвећујући је управо Силаску Светог Духа на апостоле, односно Светој Тројици. Тројични Велики Бог Истине и Правде (из пјесме Молитва, 1913.) стога је несумњиво Бог у чије име је Алекса крштен и опјеван али и Бог кога Шантић опјева: Но можеш ли се хвалит вишом влашћу којом / Врлошћу мисли оне рад’ које Богочовјек / Искапи чашу до дна с праштањем и с благословом? / Јеси ли душом својом презрео прошлост гнусну? / И је ли с тобом Господ, љубиш ли Оца вјечног? (из пјесме Молиш се, 1904.), и: И крвљу својом прелићу све путе / Идући теби, и вјерујућ у те / Ускрсли брате потиштених људи! (из пјесме Пред распећем, 1907.), као и: О, жали ли когод тебе, земљо гола? / Нигдје за те сузе, нигдје једног бола. / Само негдје близу, чујем Христос плаче… (из пјесме Христос плаче, 1907.). Шантићев Бог, према којем пјесникова осјећање не само да нису малобројна и безначајна него нису ни површна ни патетична, који је и Бог његових отаца, библијски је Бог праотаца Аврама, Исака и Јакова, с којим се и Алекса рве, простирући пред Њега и своје молитве али и своје меланхолије, па и колебања: Право ти кажем, хладна свјетлост раја / С вјечито истим сваки полет сатре… / Жељан сам земље и земаљске ватре / Жељан сам људи и њихова краја. (из пјесме Повратак из раја, 1911.). Површност је ипак, чини се, била својственија оној другој страни понеке критике упућене појединим Шантићевим стиховима, која је макар и у извјесној мјери овом пјеснику приписивала безбожништво и невјеровање, јер се ни овај поета, ни његов лирски субјекат, ни при највећој слабости и у присуству самог Луцифера, не одричу Бога, нити Слова Христа, у највећем паду уздајући се у љубав, која избавља од гњева (Повратак из раја), чезнући и за повратком у рај: Вратите ми срце, гдје безбрижна срећа / К’о кандило св’јетло сјаји се и блиста / У одјеку грома што се Бога сјећа / И вјерује ускрс распетога Христа. (из пјесме Сјећаш ли се, срце, 1896.), питајући (се) али и добијајући одговор: Оче, што ниси и мени дао / С песмама ведре дане / Слатке и пуне плодова као / Лепе паома гране? / Где је и за ме башта и једно врело / Под стаблом пуним цвета? / Зар и ја нисам твој лик и твоје дело / Царе и краљу света? … Но ево златни зраци кандила падају на ме – / Ја чујем глас харфе твоје: / Све лепе душе, под крстом када стоје / Постају богом и саме… (из пјесме Песма библијска, 1920.).

 

Лијепа душа пјесникова, не бјежећи од стајања под крстом ни самостално ни са другим људима, препознајући јасно свог Бога, јасно је препознавала и свог човјека – искреног, потиштеног, обесправљеног и потлаченог: И нико неће чути јад ни вапај – / Нити ће ганут’ бол пјану господу… / Сељаче, гољо, ти си прах на поду / Тегли и вуци, и у јарму скапај! (из пјесме О класје моје, 1910.), али и оног лажног, охолог и лицемјерног: О ви што се лажно молите у храму / Не идите амо! Остајте у сраму! / Јер ту гдје вас буде неће бити Христа! (из пјесме Христов пут, 1907.) При свему томе, као што Шантићев лични поглед на Бога није искључивао друге и њихове другачије погледе у том смислу, ни његов поглед на човјека – људе и њихове различите погледе на живот у суштини није био искључив, напротив: Пољима се овим свето сјеме сије – / Сви су људи браћа, плод са једних грана / Ту крв пала није са братских мејдана / Ја чујем гдје свуда једно срце бије. (из пјесме Христов пут, 1907.) Будући православни хришћанин и српски патриота, своју домовину сматрао је мајком и оних који нису били ни једно ни друго: Кô пуста грана кад јесења крила / Тргну јој лисје и покосе ледом / Без вас би мајка домовина била / А мајка плаче за својијем чедом. (из пјесме Остајте овдје, 1896.) Шантићев човјек нарочито је био сваки Мостарац и Херцеговац, а он је био нарочити пјесник сваког Мостарца и Херцеговца, нарочито оних горећих и љубећих срца: Узвиће се Љељо над нашим Мостаром / И сваки ће прозор засути бехаром / Да пробуди срца што љубе и горе (из пјесме Прољеће, 1906.). Зато је читав Мостар прије стотину година, у вријеме спровода Алексе Шантића, како биљеже хроничари, утонуо у црнило, као уцвијељена мајка за изгубљеним сином, док је поворка пролазила читавим градом. А народ, био он муслиман, православни или католик, звао се он Хрват или Србин, подједнако је тужио и оплакивао свог великана и пјесника. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као пјесника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при пролазу спровода, са минарета Церничке џамије, топлим гласом отпјевао посљедњу молитву праштања. Пратња је трајала пуних пет часова, 2 до 7 по подне. Мрак је већ био увелико пао када је, кроз многобројне почасти и густе редове тронутог народа, измучено тијело неумрлог Шантића, нашег највећег пјесника по души и срцу, спуштено у херцеговачку земљу при романтичној свјетлости буктиња… (Јосип Лешић, Роман о пјеснику, Сарајево, 1988.)

 

А, стотину година касније, иако се кроз Шантићеву поезију прилично јасно уочава ко је његов Бог, још дубље него до сад могло би се проникнути у пјесников однос или односе са Богом, те у поруке људима, које су из тог искуства уткане у стихове са вјерским мотивима… Тако исто, иако је јасно и ко је Шантићев човјек, односно ко је или ко су они којима се пјесник обраћа, па и са којима саосјећа и састрадава и које слави, било би значајно одгонетнути и ко су све и зашто Шантићеви људи, односно они који њега славе, са њим саосјећају и са којим се непоколебљиво поистовјећују, упркос евентуалној и просторној, а нарочито све већој временској дистанци и промјенама, које су се дешавале током њеног стварања.

 

До неког новог читања лирике овог јединог неувелог стољетног чемпреса мостарске порте, попут библијске Пјесме над пјесмама, на гробу Алексе Шантића под сјенком Саборне цркве у Мостару, готово пророчки се обистињује његов, у стихове преточени, сан Под чемпресима: Из вруће високе ражи / Грличин глас је звао / У врху чемпреса старих / Пошљедњи пламен је сјао / Од среће ја бијах умро / А ти, у љепоти свој / Нада мном сама си стала / Кô дивни споменик мој…

Ђакон Бранислав Рајковић

Извор: Православље Новине Српске Патријаршије (број 1366, 15. фебруар 2024.)