Традиционални Божићни концерт поводом најрадоснијег хришћанског празника и ове године је одржан у Мостару.
Концерт су организовали Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Клуб Срба у Градском вијећу Мостара, Градски одбор Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво „Гусле“.
У божићној бесједи обратила се Миља Тупањанин координатор за православну вјеронауку епархије захумско-херцеговачке и приморске из Требиња.
Окупљени су уживали у атмосфери божићног духа захваљујући етно групи Траг из Бања Луке и хору дјеце која похађају православну вјеронауку у мостарским школама.
После концерта нашим најмлађим су подијељени пакетићи чима је радост употпуњена.
Божићна бесједа
Миља Тупањанин
Ваше Преосвештенство, поштовани домаћини из Цркве мостарске, драги гости, браћо и сестре, даме и господо,Мир Божији, Христос се роди!
Чини ми изузетну част што ми се, добротом и повјерењем организатора овог традиционалног мостарског божићног концерта, пружила прилика да вам се са неколико скромних мисли о Рођењу нашег Спаситеља Исуса Христа, обратим у овим празничним данима, кад ми православни хришћани славимо овај свети и величанствени догађај наше вјере.
Најприје, част ми је утолико већа, јер се испоставило да је моја маленкопст прва жена која се овом приликом обраћа са овога мјеста. Без намјере да скренем своје излагање у смјеру онога што се у модерној теологији назива „феминистичком“ теологијом, или феминизмом уопште, дозволите ми тек толико да изразим своје наде да ће и у нашој средини наступити вријеме када ће оваква запажања бити сама по себи сувишна.
Овакве наде итекако су повезане са разумијевањем истине Христовог доласка у тијелу. Свето Предање Цркве је, не негирајући очигледну историјску чињеницу да је Господ Исус био мушкарац, његово оваплоћење доживљавало, сасвим исправно, као више и важније од тога. Важније, дакле, од партукуларности само једног пола. Никеоцариградски Символ вјере, који као молитву рецитујемно на свакој Светој Литургији Цркве , говори да вјерујемо у Христа, који се „оваплотио од Духа Светога, и Марије Дјеве, и постао човјек“. Његова људскост, а не његова мушкост, представља истинску вриједност која се подвлачи. Човјечност, дакле, у којој се сједињује свако људско биће свијета. То је, рецемо то тако, ширина оваплоћења. Утјеловљење Христово, са друге стране, има и изузетну дубину. Израз „дубока инкарнација“ илити, „дубоко оваплоћење“, који теолози, попут Елизабет Џонсон, користе у свом теолошком рјечнику, говоре нам о доласку Бога у тијелу које превазилази и саме границе човјека, као једне од компонената постојећег свијета.
Син Божији је, поставши човјек, сјединио себе са свеукупном стварношћу створеног : од најситних честица, преко минерала старих мора, те биљног и животињског свијета, све до човјека, посљедње карике процеса Божијег стварања. Предање Цркве ће, у својој химнографији, често ово да изрази парадоксом „творац постаде творевина“, а иконографија ће то потвридити натписима на иконама, које Господа Исуса Христа називају Спаситељем не само човјека, већ и свега свијета, дозвољавајући и нашим очима да виде оно што се у 1. Посланици Јовановој изражава ријечима „и ми смо видјели, и свједочимо да је Отац послао Сина – Спаситеља свијета“ (1Јов 4,14).
Реалност Божијег присуства на историјској позорници отвара много прозора за наше одговорно дјеловање. Осветивши све фазе живота, од ембриона, преко дјетињства и све до зрелости, Бог у Исусу себе и свијет доводи у однос новога савеза . Посљедња тачка његовога земаљског пута, крсна смрт, освећује и ту туробну и свему што је створено заједничку истину, а то је управо пролазност и смрт. Свети Атанасије Велики рећи ће да се Он „оваплотио како би могао да умре“. Ако се наднесемо над описе Исусовог рођења и најранијег дјетињства, које нам доносе свети еванђелисти Матеј и Лука, видјећемо да се његов долазак објашњава терминима страдања, или сликама истога. Од покоља Витлејемске дјеце и бијега у Египат, преко живописних описа сусрета у Храму у којима пророчки гласови казују да ће Мајци Божијој „мач пробости душу“(Лк), тон је исти. Наиме, Бог на себе преузима одговорност за спасење свијета на непосредан начин, тако што пролази испит створенога, кроз увијек драматични, по много чему противрјечни и трагични, испит човјечности. Овај Бог новога завјета, или савеза, преокреће дотадашња, a да се не варамо, пречесто и наша сопствена очекивања по питању онога што мислимо да Он јесте, као и онога што би требало да чини. Он нас у Христу не спасава одозго, са позиција нашег схватања моћи, моћи као нешега што потчињава својом неприкосновеном снагом.
Напротив, рођење Христово показује да спасење долази одоздо, од стране Бога за кога ће апостол Павле рећи да посједује лудост и слабост. Ријечима његове 1. Посланице Коринћанима, „лудост је Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1Кор 1,25). Када користи своју моћ, Господ Христос је користи како би подигао болесне, нахранио сиромахе и опростио грешницима. Никада је не користи како би сатро непријатеље, водио „свете“ ратове и покоравао друге силом божанске свемоћи. Овим начином, он мијења и наш вриједносни систем, који престаје да буде пирамидалан, са нама испод, и њим на врху пирамиде. Бог , наиме, својим доласком постаје Бог који је поред нас, Бог са нама – Емануил, показујући нам заправо на шта је мислио пророк Исаија у своме познатом пророчанству.
Христово присуство на земљи, које нас је вечерас окупило у Мостару, у овој празничној вечери, јесте Божија испружена рука човјечанству. Оно никада не смије да се проповиједа или интерпретира као Божија уцјена. Никада и ни по коју цијену! Особито је пак важно не губити то из вида у срединама попут ваше и наше мостарске средине, које су мјешовите, и које, ако смијем тако да кажем, приморавају људе да изоштре сензибилитет једни за друге. За хришћане је то прилика да аутентичност свога свједочења такође изоштре, тако што ће пружена рука према свима, уз откривање Бога у себи кроз тајну љубави према другоме, увијек бити императив, али и изазов за нова и нова промишљања.
Када се пак, за овај свијет неизбјежно, догоди и нешто болно и ружно, као што је то недавно био случај са повредом имовине Српске Православне Цркве у Мостару, ум и срце вјерника усмјерава се ка стварности оваплоћеног али и распетог Бога, схватајући да нас његов примјер обавезује да још јаче трагамо за начинима да пружимо руке једни другима и исцјељујемо сами себе и једни друге љубављу, у вртлогу непогода и муке. Хришћанство се, не заборавимо, родило, и задужило сопствену историју највише управо у оном периоду када је било мањинска заједница у једном плуралистичком контексту живљења, у моћној и ништа мање шароликој Римској империји. Православне заједнице које егзистирају у срединама у којима статистички нису доминантне су тиме у прилици да, из позиције која није нити може бити ни империјална ни милитантна, пронађу у себи, а онда и покажу, љепоту Христовог лика, и важност човјечности, и уопште сједињења нествореног Бога са видљивим и опипљивим свијетом неправде, насиља, страдања и смрти. Али и свијета који је, што је од свега важније, рођењем и дјелом Христовим постао нови Едемски врт. Одговорност за средине у којима живимо може се схватити двојако, или двоједно. Исус нам казује да узмемо крст свој и ходимо за њим. И опет, казује нам да је јарам његов благ, и бреме његово лако. Хоћу да укажем на то да је крст „наш“, и он је тежак, јер су наше компликоване животне ситуације, патња, неразумијавање, међусобно гложење и трвење, наша историја оно што је наше, и што је тешко. Када тај тешки и наш крст узмемо и кренемо за њим, онда долазимо до онога што је његово, не наше, а то је благи јарам и лако бреме. Ово нису тек само романтичне констатације, већ животни задатак, у коме као угаони каменови стоје пећина Витлејемска, скромно и мрачно мјесто, али и онај гроб, сличан пећини, исклесан у камену, такође мрачан и хладан, у коме је лежало мртво Исусово тијело. У њима ваља видјети свјетлост. И наду на васкрсење.
На празник Христовог Рождества, као и на почетку нове календарске године, вјечно млади и заувијек живи Христос, води нас, ка крају историје, за коју Бог има спасоносни план. На крају које ће се, опет појавити Он, Исус Христос. Пререпознати његов лик у свима и свему око нас, крсна је радост живота. И основ радости Божића.
Тој радости у прилог нека буде и наша вечерашња игра и пјесма. Ово вече мира и добре воље међу људима. Дар православних заједничком нам и вољеном Мостару. На крају, надам се да ће у прилог томе бити и ових неколико ријечи које изговорих, захваљујући се од срца на вашој пажњи.
Христос се роди!
Фото: Марко Вучинић
