Поводом прославе јеврејске Нове године Рош Хашана 5783. представници Српске православне црквене општине Дубровник, заједно са свим другим вјерским представницима из града Дубровника као и градским и жупанијским челницима, били су на пријему код браће и сестара јеврејске заједнице. Том приликом, домаћине и све присутне у име СПЦО Дубровник, бираним ријечима уз срдачну честитку поводом празника поздравио је старјешина цркве Св. Благовјештења протојереј др Владан Перишић.

Поздравно слово преносимо у цијелости:

Рош Хашана 2022.

Драга госпођо предсједнице жидовске опћине у Дубровнику, драги чланови опћине, драги гости, шалом – мир Божији свима вама!

Ево нас опет окупљених заједно послије паузе узроковане пандемијом ковида која је однијела многе животе чак и нама веома блиских људи и чија је једина вриједност била у томе што нам је пружила шансу да покажемо храброст, солидарност и људскост. То је, додуше, била нетражена прилика, али једна од оних која показује ко смо и какви смо. Надам се да смо је добро искористили.

Пандемија се стишала иако није сасвим нестала, а већ нас је сачекало ново искушење – братоубилачки рат Русије и Украјине. Идеолози рата попут хијена гурају у смрт хиљаде невиних људи пунећи им главу тиме да они у ствари иду у свети рат. Али свети рат не постоји. Само је мир свет. А овај рат је братоубилачки, јер са хришћанског становишта сваки је рат братоубилачки. Јер ако је један Бог, наш Бог, Отац свим људима (без обзира на њихову расу, нацију, класу или вјеру), у шта сви вјерујемо, онда су сви људи браћа, а све подјеле међу њима само су људски изум. Што значи да оне за Бога не постоје. Ако Бог међу нама прави икакву подјелу, онда је то искључиво према критерију људскости или нељудскости, добра или зла. И ничег друго. Ако смо створени по лику Божијем (као што тврдимо) онда се једини критериј наше подјеле мора састојати само у томе да ли ми у сваком тренутку свог односа према другим и другачијим људима поступамо достојно тог лика (којег смо од Бога добили као дар) или недостојно (тј. немилосрдно, са мржњом, охолошћу и сл).

Сви желимо доћи до Бога. Али, морамо се тога непрестано присјећати, до Бога нема директног пута. Сви путеви ка њему воде преко других људи. А ти други могу бити наш пакао или наш рај. Шта ће од тога они бити не зависи само од њих, него прије свега од нас. Јер, давно је и мудро речено да међусобно “непознавање води до страха, страх до мржње, а мржња до насиља” (Ибн Рушд, 11 век). Зато је добро приликом доласка у неку другачију и сасвим непознату средину, не заборавити да је Свети Дух Божији био тамо прије нас. А Дух Свети је, између осталог, онај који успоставља комуникацију, који релативизује учинак куле вавилонске и побрканих језика због чега се међусобно не разумијемо и зато један од другога подозријевамо или се чак и мрзимо. То суштинско непознавање је разлог због којег ми другога доживљавамо онаквог како нам диктирају наше предрасуде, а не онаквог какав он уистину јесте. По неписаном и злокобном правилу, оно што ми видимо у другима то није њихово, то је наше, а оно што они виде у нама то није наше, то је њихово. И тако измедју нас подижемо зидове послије којих се познајемо (а отуда и волимо) још мање. Потребна је и мудрост и храброст да разграђујемо цигле из тих зидова који нас дијеле и уграђујемо их у мостове који нас спајају. А то не можемо чинити ако не вјерујемо да је љубав једини мост између нас и свих других и другачијих.

Зато од свег срца желим и вама и нама да у наредној години Божију наклоност сви привучемо тиме што ћемо показати да само заједнички живот са ближњима (ма ко они били), међусобно уважавање и поштовање, задовољавају високе Божије стандарде. Стандарде који јесу високи, али нису недостижни, јер Бог је човјека и створио за оно највише. А без њиховог испуњења човјеку нема напредовања ка коначном циљу – да га Бог упише у своју Књигу живота.

Желим вам свима добру и слатку годину милости  и благости Господње.