Тихо, тише, с душом узбурканом

– у спомен оцу Исаији, игуману манастира св. Ђорђа на Зубцима код Требиња,
поводом 40 дана од упокојења –

Дражен Тупањанин

Средином јуна 2023. године отишао нам је отац Исаија. Исаија, човјек који се не може смјестити у калупе рационалног, већ искључиво у ирационалне и тајанствене предјеле срца. Најкрхкија душа коју сам у своје сјећање искуством забиљежио, од првог дана и доласка његовог у мој живот прије 30 и кусур година. Најнеобичнији примјерак људске врсте за кога сам лично могао да посвједочим да је ходао земљом. Из темеља помјерен љубављу према Христу, његовом, личном Христу који је  био нешто између јеванђељског, оног предањског, кућног и народног,  и тог само његовог, Исаијиног Христа. На његову икону би толико пута, остављајући цигарету у пепељару, уз неизбјежно, „ево да оставим цигар“ (дајући сцени тим гестом свештени призвук), и гушећи се у сузама указивао испруженим кажипрстом, сједећи на кревету у  својој келијици на Црквини изнад Требиња, и говорио „за њим сине, ни за ким више, њему служити, никоме више“.

И онда би устајао, држећи у руци чашу са вискијем (Балантајн, без леда, увијек дупли), или лозом, коју је звао 103-А, јер га је ћирилични натпис ЛОЗА, уколико би се читао на латиници, подсјећао на то. Говорио би сатима, заплакивао се у том периоду  на десетине пута из разлога који су за нас који би га слушали  понекад били сасвим тривијални, а понекад напросто узвишени.

Исаија је –  јасно је већ из овог кратког увода – измицао ама баш сваком правилу. Сваком сем једном – правилу љубави. А пошто у љубави нема правила, онда смо на терену који не може да се концептуализује нити објасни ичим до животом самим.

Тако некако је и живио. Необјашњиво!

Звали смо га Падре, због његовог дугогодишњег служења у Италији, коју је много волио, чије људе је поштовао и гдје је остварио незаборавна, бесмртна пријатељства. Толерисао је ствари за које би, да су само знали, „љубитељи“ канона покренули ко зна какве поступке са ко зна каквим посљедицама. Измакао им је , срећом. Њиховом! Прешавши у надканонско стање бесмртне Христове љубави  и  много прије смрти.  Знам за католике Италијане које је примао у крило Православља, остављајући им право да буду и католици и иду и причешћују се у обје Цркве. Прићешћивао је  Копте, Етиопљане и Јермене, говорећи (увијек са сузама које су му се низ лице сливале у потоцима), да не може да одбије оне који му боси или чак клечећи долазе пред Свети Путир јер у близини, тамо у Италији, немају „своју“ Цркву. Презирао је институционалност и постављање граница Божијем Духу, а у исто вријеме био спреман да умре за Православље. И то – без претјеривања – свакога момента у свом животу!

Након што је 1991. дошао у манастир Тврдош, кога је запустјелог видио на једној од екскурзија студената Богословског факултета у Београду, и из прве заволио, и од Славка постао Исаија,  у Херцеговини је овај на изглед смушени и смотани ћутљивац постао фигура која је у народу будила осјећања чуђења, поштовања, запрепаштења, подсмијеха, страха и понајвише…снажног осјећаја љубави и дубоке повезаности. Исаију нису разумјели сви, што се може ишчитати из свих већ побројаних осјећања. Ипак, никога није остављао равнодушним. Замјерали су му што се креће у сумњивим друштвима, што пије и пуши, псује и понаша се као један „од тамо њих“.

Крстио је тих деведесетих, у току рата,  неколико хиљада људи. Некада би, послије ноћи проведене у кафани, са војницима, боемима и у друштву дама, у сасвим  ситне сате, или чак пред зору, људи који би кретали на посао или на војни положај,  били пренеражени сликом калуђера који до појаса стоји у хладној Требишњици и са књигом у руци  крштава људе са којима је претходне ноћи пио и наручивао пјесме Томе Здравковића (у сузама, то се већ подразумијева). Током чина крштења, сви ти „опасни и презрени“, претварали би се у јагњад, испуњавали језом и страхопоштовањем, оним што би се можда могло окарактерисати као „страх Божији“, и годинама потом препричавали својим ријечима како тога тренутка „нису знали гдје се налазе“. Слушао сам о (и у љетњим мјесецима леденој), децембарској Требишњици која тада није бивала хладна, иако су стајали у њој готово по сат времена, о зрацима сунца који су падали на крштаване у тренутку крштења, о мокрим свијећама које су свеједно горјеле…. И уопште, сви ти наивни али крајње искрени описи божанског присуства чинили су да Падреови авантуристички (а сав је од њих био саткан), подухвати заиста мијењају људе, и уводе у ону светодуховску „помјереност“ којом је он, ван сваке сумње, био помјерен.

 Уклопио се, како је волио да каже „у херцеговачки камен“, порушио све земне мостове са својом родном Босном –  Грачаницом и Бољанићем –  преписавши сву очевину на јединог сродника, сестру Славицу, и отиснуо се на путовање „за њим сине, ни за ким више“.

Крајем рата отишао је у Италију, најприје у Скио, градић на сјеверу, а потом у Руску заграничну Цркву, у манастир св. Николе у Барију, гдје је провео седам година отварајући сва врата у том граду, од градоначелника и бискупа, свјетски познатих љекара, умјетника и богаташа, све до  обичних људи и кафанских ноћобдија. Многе сам, из свих поменутих категорија, и сам у каснијем периоду његовог живота упознао приликом њихових посјета Падреу у Требињу. Са свима је био исти, непосредан, претјерано емотиван у оба смјера (љутњи и њежности), некада каприциозан а некада незаинтересован (посебно за велике и важне говоранције богатих). Но увијек један и исти Исаија! Понекад сам био фасциниран њиховим трпљењем његове хировитости, а онда бих ваљда схватио да и они схватају оно што схватамо и ми који смо уз њега овдје. Наиме, да је такав какав јесте, у својој хировитости која се неочекивано смјењује са пажњом и њежношћу, те са молитвом и сопственом јавном исповијешћу, тај несвакидашњи и неуклопљиви човјек који је пред нама напросто –  неодољив!

Није ништа било лакше него се посвађати са Падреом. Некада је разлог за свађу, поред чињенице да се свађамо и упућујемо један другом ријечи које нису за записивање, био познат само њему. Далеко од тога да је сваки пут био у праву, и далеко од тога да је ово што о њему пишем покушај хаагиографског величања. То ми не би опростио, јер се гнушао оних који „величајући своје учитеље, заправо промовишу себе“. Сматрао је, па било да је у праву или не, да је случај величања учитеља или духовног оца заправо ништа друго до срамна самопромоција, која је у његовом вокабулару, дакако, описивана питорескнијим синтагмама од ове коју сам употријебио.

О његовом авантуризму у Италији могла би се написати барем једна читава књига. Поменућу набрзину само неколико ствари из тог периода, илустрације ради. У jедном тренутку, осјетио је празнину, што је за њега био знак да нешто мора да се мијења. Затражио је од владике из Женеве „папир“ у коме му се потврђује то да нема никаквог канонског проблема или сметње. „И када сам добио документ ‘у оца Исаији запрјешченија њет’, онда сам им сине рекао довиђења“!

И једноставно, отиснуо се „на путовање“, радио у фабрици, годинама чистио улице у Скију (колеге из градске чистоће, Талијани,  звали су га Падре, уредили један ћошак зграде чистоће окачивши о зид православне иконе како би могао да се моли прије и послије посла. Власника фирме и неке од колега сам упознао доцније, у Требињу, и од њих чуо све ово),  склопио и један грађански брак и живио са том женом као са сестром…

И био и остао један и исти Исаија!

И опет, након библијских седам година, осјетио је празнину и одлучио да се врати у манастир. Хтио је да иде на Свету Гору, у манастир Ватопед. Ипак, прва станица била је  „манастир Тврдош и  владика Атанасије“. Тамо гдје је почео. Прије тога јавио се опет женевском владици Руске Заграничне Цркве, и опет добио исту потврду: „у оца Исаији запрјешченија њет“!

Живописно је говорио о свом тадашњем доласку у Тврдош. Млади тврдошки монаси су били збуњени када се пред њима појавио човјек обријане главе и сасвим кратке браде, у мајици кратких рукава и фармеркама, и напросто рекао „реците владици Атанасију да га тражи отац Исаија“.( Жао ми је што сам о овоме само слушао од њега, што нисам доживио тај сусрет). Углавном, Владика је буквално слетио низ степенице када је чуо ко га тражи. Падре је клекнуо и пољубио му „она бангава стопала у пластичним папучама“, и умио их сузама. Рекао је да жели на Свету Гору, да иде и живи као монах и да више никада не жели да дође у Требиње. Одговор је био, „не, мораш да се вратиш“. Владика је потом на грчком језику обавио са неким кратки телефонски разговор, исцијепао парче папира (које сам касније видио својим очима – не веће од, како би Падре казао – кутије Марлбора), написао хемијском оловком кратку поруку, опет на грчком језику, те број телефона, и рекао, „ево ти, иди, и да се вратиш за годину дана“.

Тако је почела авантура, од Падреа шаљиво насловљена као „Православни затвор“. Ријеч је о неком (никад нисам разумио тачно ком јер, чини ми се, ни Падре за тих годину дана није баш водио рачуна гдје је  и како се то зове), манастиру на једном од грчких острва, који се руководи светогорским типиком и у коме је био примљен само на основу тог писамцета препоруке од владике Атанасија. Рекао је само да се зове Исаија. И ништа више. Провео је читаву годину радећи манастирске послове, апстинирајући од алкохола и пушења („али сине, уз завјет да ћу чим изађем купити цигаре и дрмнути дупли Балантајн, па онда све остало“ ). Говорио је о огромној љубави и пажњи коју му је „Православни затвор“ пружио, и о томе како га нико за годину дана ништа није нити питао, нити му шта приговорио. Није био сигуран ни да знају да је монах и свештеник, а није га ни било брига .

И дошао је опет у Херцеговину. Исти онај Исаија, као да није ни одлазио. На љубопитљиве погледе и упите одговарао је у свом стилу, „знате ону пјесму: Ој требиње Требиње…/сви је знамо/… „е,  па, раније сам пјевао само први стих, а сада сам се вратио по други“.

Добио је апартманчић од десетак квадрата у конаку комплекса Херцеговачке Грачанице изнад Требиња. И наставио живот чудног, радосног меланхолика, плачног молитвеника, брижног оца, кафанског пријатеља, чудака, јуродивца и свеца. Све у једном и истом Исаији! И опет манастир Светога Ђорђа на Зубцима поред Требиња, који је опслуживао и почео градити током ратних деведесетих, опет сеоска парохија, окупљања људи на необичним мјестима, служење по брдима и остацима цркава, са сељачком зобницом од које се још од тих 90-тих прошлога вијека није одвајао, а у којој су се увијек налазили кључеви, бројанице, неколико кутија Марлбора, бритвица и папирне марамице.

Уз неколико књига на полици келије, био је то сав Падреов иметак.

И душа широка као степа!

Кроз његову келијицу прошле су стотине људи:  познати књижевници и умјетници, талијански пријатељи, болесна дјеца, криминалци, градоначелници и епископи… И са свима је био увијек један и исти Исаија, тајанствено, нестварно биће са којим би се мало ко мијењао и на чији би се пут ријетко ко одважио. Али су многи, како ми се чинило и чини, жељели да завире у Тајну над којом се он тако силно надносио и у коју је на несвакидашње начине урањао.

Падре је кроз свој живот спајао драму и комедију у један позоришни комад. Можда је живот заправо и најближи томе?  Драма са елементима комедије и комедија са елементима драме. Често је био потиштен, али је одлучно тврдио како му никада није досадно. Имао је свој распоред, који се није, што не изненађује, уклапао ни у чији други. Бдио је ноћима, размишљао и молио се. Друговао са ноћним чуварима на Херцеговачкој Грачаници, исповиједао им се и у исто вријеме их учио животу. Писао пјесме, које би потом углавном спаљивао или бацао у смеће. Правио неке спискове, на десетине пута црткао, подебљавао и бојио разним бојама имена и бројеве у једној и истој  свешчици која му је служила као телефонски именик. Кажњавао избацивањем из именика оне који су га ујели за срце или га разочарали, водио своје ратове, мирио се и свађао.

И луђачки љубио Христа!

Волио је укусну храну, но не и да једе. Заправо, најчешће би у ресторану само пробао неку „омиљену“ храну коју би наручио, но некада чак ни толико. „Пустите ме болан, лијепо ми је“, говорио би када бисмо му сугерисали да узме бар неки залогај. Слично је знало да буде и у случајевима када би неки од многих пријатеља понудио да му припреми оброк у својој кући, а он дође, игра се са дјецом и мачкама, запали и попије коју. И ни не проба храну! Није се обазирао на прописане постове, што му ни најдосљеднији међу онима који држе пост нису замјерали, јер су знали да он заправо стално пости. „Не постим када се пости, нити мрсим када се мрси“, говорио је у шали.

У свом манастиру је направио конак, обновио и осликао цркву, проналазио и дружио се са средњевјековним гробовима, ограђујући их брижно као да су му то гробови најрођенијих, са некима се у том свијету свађајући у сновима, а са некима бивајући у потпуном миру, о чему се није устезао да говори, показујући нам (који смо се чудили и половично му вјеровали), о којим се тачно гробовима ради. Интеракција видљивог и невидљивог била је његов константни животни амбијент.

Волио је дјецу и жалио што Бог његов пут није уредио тако да и он има „своју кћерку Јелену“, о којој је сањао цијелога живота. Али је то прихватао, но не са радошћу, већ из послушности према Божијој вољи. Зато је у своје срце примао много дјеце, која су њиме била напросто очарана. Доносио им је поклоне, плаћао школовања (нико не зна како и одакле), писао им посвете и пјесме. Родитељи су знали да му дозволе да дјеца проведу са њим по читав дан, или да крену на службу на неко брдо или црквиште, само под његовим надзором. У манастиру је држао искључиво црне мачке, потпуно црне, без иједне тачке неке друге боје. Чинио је то из саосјећања према тим „дискриминисаним“ мачкама које људи без разлога сматрају за доносиоце несреће. Имао је свога „Ћића“, змију поскока, кога је сматрао чланом домаћинства и личним пријатељем.

Служио је тихо и углавном у сузама. Поприлично полако. Ријетко који возглас би успио да изговори а да се при том не загрцне од плача. Из неког разлога, најмилији му је био онај  „и удостој нас Владико, да смјело и неосуђено смијемо призивати тебе, Небескога Бога Оца, и говорити…“на који се наставља молитва „Оче наш“. Када би нас служило више,  он, иако обично најстарији, никада није началствовао службом. Ко год од свештеника да је саслуживао, и ма колико млад,  Исаија би увијек стајао посљедњи, али би увијек молио да он изговори баш тај један па „не мора нити један други“. Инсистирао је да се на св. Литургији причесте сви који су крштени и који вјерују. Изговоре попут „попушио сам цигарету“ или „нисам постио“ није прихватао. И тако су, са склопљеним рукама прилазили сви одреда, неки и не знајући тачно шта се збива, али би послије говорили, баш као и они крштавани у праскозорје  у Требишњици да, „нису знали гдје се налазе“, и да се „никада тако нису осјећали“.

Разболио се од цирозе јетре. Знали смо да су му дани одбројани. Његова духовна дјеца уредила су чак и да се хеликоптером пребаци у Клинички Центар у Београд. Посљедњих мјесеци био је везан за постељу, поприлично дезорјентисан, за вријеме боравка у Београду углавном рукама привезан за странице болничког кревета.

Ове детаље не наводим случајно.

Када смо дошли да га водимо назад у Требиње, главна сестра је плакала и говорила нам о томе како ће им пуно недостајати, како су се навикли на њега, како ће им бити јако необично?! Послије је звала у Требиње и распитивала се за његово стање.  Друге сестре су говориле како су читаву скаламерију од његовог болничког кревета, са мониторима, кабловима и којечим, гурале на терасу како би са Падреом запалиле цигарету и провеле неко вријеме са њим. Млади љекар кога сам сусрео у ходнику питао ме, пошто сам био у мантији, да ли сам то можда дошао по о. Исаију. Након моје потврде казао је „Боже, какав човјек, како ми је жао што га нисам боље упознао“.  Утисци слични оној хладно-топлој Требишњици! И сви ти утисци догађали су се упркос периоду када је Падре био у стању које сам поменуо.

Дух дише гдје хоће!

И пошто бих овдје заиста могао да упаднем у искушење да наставим у тону Житија Светих, стаћу!

На три године прије упокојења, на Рођење Пресвете Богородице 2020 г. наш Падре је саставио оно што је насловио са „Опорука“. Руком је исписао „при чистој свијести“ посљедњу вољу јер је осјећао да се „ближи крај мога земаљскога живота и сусрет са Господом Исусом Христом, коме сам цијелога свога живота вјеровао“.  И до у детаље је записао како да се поступи са његовим „земним и трулежним остацима“. Забранио је да се објављује његова смрт, као и да се држе говори. „Нема говора, нема величања“!  Наложио да опијело служи у раним јутарњим часовима само надлежни парохијски свештеник, и то „исто онако како је служио својим парохијанима“. Подвукао је да његовом погребу могу да присуствују само његова духовна дјеца, „за које сам се цијели живот молио, и која су ме  слиједила у даћи и недаћи“ ,  и „Бобанци“,  тојест житељи краја званог Бобани, удаљеног и поприлично забаченог скупа села, на граници између Херцеговине и Далмације. У једноме од њих, у селу Шћеници, већ неко вријеме био је, по његовим упутствима,  припремљен гроб.

Св. Литургија је служена у седам ујутру, а у 9 опијело и погреб. Неколико стотина људи, управо из свих оних већ побројаних категорија, свих узраста и из сваког сталежа, дошло је на Падреов погреб. Нико ради реда и нико да би био виђен. Привучена љубављу, уским сеоским путем на преко 50 км од Требиња, у рано јутро сабрала се Исаијина духовна породица, људи у чије животе је ушао и у чије животе се угнијездила светиња овог сурово искреног и њежно љубећег свештеника. Био је са нама тако силовито присутан тога јутра. Тако непотрошиво ту!

На путу за село Шћеницу примио сам позив од владике Григорија. Рекао је само „ оде Оригинал“. Рекао сам „да, оде“, на што је узвратио, „као Оригинал живио, и као Оригинал отишао“. Можда би, уколико би неко хтио да све овдје написано смјести у само једну реченицу, онда то била управо ова, Григоријева.

На вратима његове келије, једном сам угледао запис (који је још и данас тамо), на маленом папиру самољепљивог блокчића-подсјетника. На папирићу је стајало, исписано његовим карактеристичним рукописом: „Тихо, тише, с душом узбурканом“. Када сам ушао, питао сам зашто му је душа узбуркана. Одговорио је, „а како знаш да је ријеч о мојој души, можда је ријеч о томе како и са каквом душом ти треба да уђеш“.

Увијек један и исти Исаија! Оригинал!

Ономе који нам је узбуркао душе вјетром Духа и љубављу Христа, нека је вјечна Слава у царству Небескога Оца.