Имао сам дванаест година и нисам имао ниједну бијелу кошуљу. Није да нисмо могли да је приуштимо, али у то доба вјероватно није било потребе да се има кошуља, или су се ријетко гдје могле купити. Биће да се на листи животних приоритета мајки те 1996. године дјечије свечане бијеле кошуље нису високо котирале. А требала ми је кошуља као што мушкарцу који долази на свадбу треба одијело. Може и без одијела, али нико му неће повјеровати да му је до те свадбе стало. А и ако јесте, он ће се осјећати свакидашње и као да је то само један од уобичајених дана у његовом животу. За несвакидашње догађаје потребно је несвакидашње се и обући, несвакидашње стајати, мислити и постојати. Та несвакидашњост нас обликује и мјери смисао наше свакодневнице. Ово није био свакидашњи догађај и мени је била потребна бијела кошуља, па сам је морао позајмити од оца. Била је несразмјерно већа и цијели дан сам се борио да јој крај смјестим у некакве панталоне које уз њу никако нису ишле, а да рукаве довољно засучем тако да ми не прикравају шаке. Требала ми је та свечана бијела кошуља јер је, заједно са стотинама друге дјеце, тог мајског дана требало да дочекам Светог Василија Острошког у Требињу.
Моја тадашња вјероучитељица позвала ме је заједно са другом дјецом да се лијепо спремим, обучем и учествујем у том дану за који нисмо у том тренутку знали шта је, али смо знали да је важан. Вјероватно ниједан дан у тим годинама није тако дубоко обиљежио дјетињства тако великог броја дјеце у Херцеговини. Промијенио животне токове, измјенио метафизички крајолик регије и пробио мрачну куполу ратне катастрофе која се пријетећи надвила над херцеговачком земљом. Провео сам цијели дан напољу, од тога пола дана чекајући да уђем у цркву и да се поклоним Светом Василију. И нисам успио. Био сам уморан, гладан, жедан и такав сам се вратио кући. Али, нешто је у мени врило и враћало ме на тренутак кад сам кољенима додирнуо асфалт, сагињући поглед пред ћивотом у коме је био острошки Светац.
***
„Ја сам ти исто из Илијаша!“, озарено ми је рекао млади свештеник са дугом брадом када сам му на часу вјеронауке одговорио на питање одакле сам. Немогуће, мислим се. Оба илијашка свештеника живјели су преко пута моје куће и знао сам и њих и њихове породице. Овог човјека први пут видим. Није ми се чинило да је тада икога нарочито занимало одакле сам тачно дошао у Требиње. Био сам једно од многобројне дјеце која су избјегла из сарајевске регије у Требиње. Сада сам први пут видио да је некоме драго што сам из Илијаша, штавише, да уопште зна за Илијаш, па још да је он из истог краја. И мени је било драго, као што то само може бити дјетету које је отргнуто од свог дома, који је тамо ко зна гдје, када му неко каже да зна одакле је и гдје му је дом. Од свих мјеста из којих сам могао доћи, мени је тада било мило што сам дошао из истог одакле и овај млади свештеник.
Он није долазио често у наш разред. Не памтим да ли нам је тада мијењао вјероучитеља, а могуће да нам је заправо само кратко предавао прије него што су га друге обавезе отеле од нас. Међутим, било је нечега због чега нисам заборавио тих пар часова које нам је одржао. Његово присуство било је благо а озбиљно, говорио је чисто и јасно, и, за мене најважније од свега, пажљиво нас слушао. У неком тренутку, а могуће да је то баш у том узрасту, дјеца престану да уживају у томе да их се третира као дјецу. Не знам тачно шта значи „причати са дјецом као са одраслима“, али нама је било важно што нас је слушао без каквог усиљеног снисхођења и понашао се као да се с нама може разговарати, а не само читати лекције и подучавати. Било му је драго што смо ти који јесмо, одатле одакле јесмо, и што с нама проводи вријеме.
***
Морам да признам да се не сјећам лекција са вјеронауке. Једина лекција коју памтим носила је наслов „Критика дијалектичког материјализма као учења о постанку свијета“. Записивали смо је ријеч по ријеч, као вјероватно и већину осталих у недостатку уџбеника тих година. Вјероватно смо понеку од тих ријечи могли да разумијемо, али не и читаве реченице. Схватали смо да нам је дијалектички материјализам дебело скривио, али нисмо тачно разумјели зашто. Лаплас, Маркс, Кант, Дарвин – имена су која сам тек накнадно могао да повежем са садржајем лекције.
Настава из вјеронауке, иако извођена са приљежношћу вјероучитеља, била је ипак прилична импровизација. Међутим, у тим годинама ријетко шта то није било. Само школовање било је импровизација. Ђаци нису имали навику, благо речено, да редовно похађају наставу, долазили су често без прибора и уџбеника, а столица и столова понекад није било довољно да смјести свих нас четрдесет у један разред. Више од тога, читаво постојање људи и друштва у времену након тек окончаног рата било је једна велика импровизација. Сви смо се сналазили, све је било пуно пукотина и „пуштало је“ на све стране. Међутим, кроз све те пукотине на људским душама, срцима, умовима, друштвеном, политичком и школском систему, као да је дувао неки свјежи дах. И вјеронаука је била дио тог струјања. Штавише, она сама била је једна врло важна „пукотина“.
Сама вјеронаука чинила је један тек настали простор у школском систему који се полако ширио, а и ми са њим. Не памтим лекције, али памтим тај простор, осјећај бивања у њему, и личности вјероучитеља које су с нама у том простору покушавали да се снађу и заједно га с нама граде. Многе друге лекције, али и многе друге просторе сам напросто заборавио јер ми нису били важни.
***
Ако сте крајем ‘90-их налазили припадност у некој од рок супкултура, било вам је јако важно да вас нико не разумије. Аутомаргинализација је чинила доминантан аспект тог идентитета јер је омогућавала какву-такву „изузетност“ којој сваки млад човјек са својих 14-15 година тежи. На крају крајева, ко воли да буде „просјечан“, а рокери/панкери/металци то, разумије се, воле још мање. Међутим, једнако вам је потребно да вас ипак неко разумије. Да зна то одакле сте, овог пута не у географском него у (суб)културном смислу, озари се и једнако каже „па и ја сам исто, одатле!“. У тим годинама се пролазе велике унутрашње борбе и војују идентитетски ратови са собом. Сукобе на пољу личне метафизике између овог вјерског и културног идентитета сам сâм дубоко пролазио, а изгледа да је то било и некакво обиљежје времена. Водећи бендови генерације, попут Бјесова, пролазили су хришћанску трансформацију а потом се због ње и распали.
Моја вјероучитељица у том периоду била је веома млада, тек нешто старија од нас. Није морала да се труди да превазиђе генерацијски јаз и „улази у наше ципеле“. Слични покушаји готово увијек су усиљени и обично се заврше трагично. Њој је то било природно. И нама је било пријеко потребно да нас у том узрасту неко „скапира“, као што те само старија сестра или брат може скапирати. С друге стране, у мојим личним превирањима било је јако важно да ми неко каже да је у реду да прихватим обје своје „метафизичке отаџбине“, и да не морам да побјегнем из једног дома у други. Том хибридном идентитету било је важно да буде препознат и прихваћен у својој цјелини и комплексности. И она је то с великом лакоћом све чинила. Била је са нама и једна од нас.
***
Тешко би било објаснити, како себи тако и другима, шта је вјеронаука учинила за мене и које су лекције којима ме је научила. Знам, међутим, да је она отварала један простор који су, заједно са нама ђацима, собом обликовале личности мојих вјероучитеља у различитим фазама мог одрастања. А тај простор ме је научио ономе чему човјек треба да се научи. Да је прихваћен заједно са тим одакле је и с оним гдје је дошао. Да има прилику да учествује у нечему што је несагледиво веће од њега самог. Да са својим унутрашњим борбама за њега има мјеста. Да има нешто да каже и да то има ко да чује. На крају крајева, да има нешто важније од школе која се у том узрасту често чини као неко древно божанство коме су одрасли људи одлучили да на жртву предају младе животе дјеце. На свему томе, увијек ћу бити захвалан својим вјероучитељима.
Какви год да су изазови с којима се данас суочавају млади људи, а они су кудикамо другачији него они с краја ‘90-их година протеклог вијека, ако вјеронаука и даље може да им понуди овај простор, она им нуди све. У том простору, у тој пукотини коју он ствара, дише Дух. И то је све што младим људима треба. То је све што иједном човјеку икада треба.
др Андреј Јефтић,
директор Комисије за вјеру и поредак Свјетског савјета цркава
