Служењем парастоса у Старој цркви Рођења Пресвете Богородице у Мостару за све настрадале у долини Неретве у јуну 1992. године почело је обиљежавање 30-те годишњице егзодуса српског народа из Мостара и долине Неретве.
Парастос је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије уз саслужење игумана манастира Житомислић архимандрита Данила Павловића, мостарских свештеника Радивоја Круља, Душка Којића, Небојше Радића, Бранимира Боровчанина и ђакона Бранислава Рајковића.
Након служења парастоса у Саборном храму Свете Тројице одржана је академија сјећања на страдање и егзодус српског народа из Мостара и долине Неретве у организацији епархије Захумско-херцеговачке и приморске, Организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Невесиње, потпредсједника градског вијећа града Мостара из реда српског народа и СПКД Просвјета градски одбор Мостар.
Академија је отворена композицијом Друга руковет, Стевана Стојановића Мокрањца, а у извођењу хора Свети Роман Мелод из Невесиња. Потом је приказан кратки филм о страдању и повратку православних у долини Неретве.
Присутнима се пригодном бесједом обратио преосвећени епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије.
Драга браћо и сестре и драга дјецо, поштовани чланови породица несталих и погинулих у последњем рату, поштовани представници свих нивоа извршне и законодавне власти, поштована конзулице Републике Србије, госпођо Маријо Бакоч, поштовани изасланиче српског члана Предсједништва БиХ, господине Бошко Томићу.
Ево нас окупљени о тридесетогодишњици рушења овога храма и страдања Срба, али и свих осталих народа овога града и краја и, нажалост, о тридесетогодишњици масовног егзодуса православних Срба Мостара и долине Неретве, егзодуса Срба са простора од Коњица и Брадине до Чапљине и Пребиловаца.
Данас смо окупљени у овоме храму који се и даље обнавља и пред нама је, осим наше дужности, пред Богом и људима, да се молитвено и са љубављу сјећамо свих пострадалих, да пробамо да осмислимо наш нови почетак и да наша обнова буде на добрим темељима. Истинита је духовна стварност да када страда народ, страдају и светиње и када се обнавља народ, обнављају се и светиње. Између материјалних светиња једног хришћанског народа и живих људи и њиховог етоса и начина бивствовања постоји тијесна и тајанствена међузависност. К. С. Луис, чувени писац и оксофордски професор, који је био инспирисан хришћанском вјером, записао је следеће ријечи:
„Нема обичних људи. Никада нисте разговарали са смртником. Нације, културе, умјетности, цивилизације јесу смртне, и њихови животи су наспрам нашег као живот комарца. Са бесмртнима се шалимо, радимо, вјенчавамо, вријеђамо и(ли) експлоатишемо – бесмртне ужасе или вјечно блаженство. То не значи да непрестано морамо бити озбиљни. Морамо да се радујемо. Али наша радост мора бити онаква (а таква је најрадоснија од свих) каква постоји међу људима који су од почетка једни друге схватили озбиљно – без лакомислености, надмоћи и дрскости. Наше милосрђе мора да буде права и скупоцјена љубав, са дубоком осјетљивошћу на гријех упркос коме волимо грешника – не пука трпељивост и повлађивање које су пародија љубави, као што је лакомисленост пародија радости. Поред тијела и крви Христове, ваш ближњи је најсветији предмет појмљив чулима. Ако је он ваш ближњи у Христу, он је готово на исти начин свет, јер и у њему Христос vere latitat (истински, мада тајанствено присутан) – Онај који прославља и Онај прослављени, сама Слава, заиста се у њему крије.“
Највећа светиња, поштована и драга господо и драги људи, јесте свако људско биће које срећемо свакодневно, без обзира на вјеру или нацију. Кад се у безумљу деведесетих година светиња људског живота бацила под ноге и кад су невини људи почели да страдају на најсвирепије и звјерске начине, ниједан од народа који живи на овом просторима није се могао надати никаквом дугорочном добру, чега смо сви ми били свједоци у овим послијератним временима. Осим душевних и тјелесних рана које сви носимо, такође смо осјетили и културне и економске посљедице прошлога рата које и даље утичу на наш живот. Кад се људи убијају зар може (и) било која друштвена вриједност остати неокрњена?
Данас се сјећамо страдања, рушења и зла – али као што се страдања нашег Господа не сјећамо зато што је важно памтити зло, него зато што је кроз то страдање пројављено добро – Божја љубав према нама и побједа живота над смрћу, тако исто, страдање и смрт нису задржали ни Србе у долини Неретве, него се враћају, поново подижу храмове и обнављају домове. Искуство је показало да су се православни Срби из долине Неретве, чим се спирала рата и злочина деведесетих прекратила, показали као радници и велики борци и људи који у себи носе живот који се не гаси. Они који су се расијали постали су често носиоци развоја и предузетништва у новим срединама у којима су се нашли, а они који су се вратили на своја огњишта бивају нам као примјер храбрости и домаћинског духа, каквог духа су били и њихови преци.
Ако се опет осврнемо на Јеванђеље, оно нам, такође, показује да су сви римски војници који су шибали и разапињали Господа препуштени забораву. Не знају им се чак ни имена. Једини чије име знамо је Лонгин капетан, онај који је повјеровао. То је веома важно када се сјећамо страдања: да прослављамо жртву, али не и злочинца. Злочинац је препуштен забораву. Зато сјећање на свако страдање, па и оно Срба у долини Неретве, хришћански прослављамо ако: славимо и његујемо сјећање на жртве а не на злочине и злочинце, ако прослављамо живот који је надвладао смрт, и ако нађемо у дубини свог срца снаге и љубави да истински повјерујемо и (тако) прославимо Бога који је побиједио смрт.
Налазимо се, дакле, у прилици да научимо нешто из страшних ожиљака које сви носимо и молимо се Богу да нам дарује снаге и разума, да бисмо тако поставили добар темељ на коме суштински стоји и овај храм и читав наш живот – и нај тај начин ће бити све више и оних који остају и оних који се враћају и оних које долазе. Покажимо љубав према Богу тако што ћемо се трудити да не повриједимо ниједно људско биће. Почнимо од наших породица и наше дјеце, наших комшија, нашег народа, али се не заустављајмо ту, него се потрудимо да волимо и оног другог и другачијег, био он друге нације или друге вјере, идеологије или политичке припадности. Ако тако буде и овај храм посвећен Светој Тројици – Богу љубави и његова обнова ће користити свима нама, обнављајући у нама честитост, поштење, савјест и људски образ, а овоме граду ће помоћи да се у њему обнови – ако ми дозволите да кажем, етничка и вјерска тројичност и културни образац суживота и поштовања који заправо и чини овај град оним што је био и што треба да буде, много више него његове материјалне грађевине и архитектура.
*На данашњи дан, прије тачно тридесет година, почело је паљење, минирање и систематско уништавање саборног храма Свете Тројице у Мостару (које је трајало скоро мјесец дана и окончано је 13. 7. 1992. године када је из темеља миниран).
У наставку програма обратили су се представница Организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Невесиње, изасланик српског члана Предсјеништва БиХ и потпредсједник градског вијећа града Мостара из реда српског народа.
Двије нумере под називом “ У сутон” и “Сузи” извеле су професори Јелена Аничић и Марија Мастило. Програм је завршен музичком нумером Исидора Бајића “Сан” у извођењу професорице Марије Мастило.
Након академије, са моста на ријеци Буни бачено је цвијеће и упаљене су свијеће у знак сјећања на нестале и преминуле.
Програм обиљежавања 30 година сјећања од егзодуса и страдања Срба долине Неретве завршен је у Невесињу полагањем вијенаца на Споменик слободе и Спомен костурницу.
фото: topportal.info
