У Музеју Херцеговине у Требињу отворена је изложба радова „Свети новомученици јасеновачки у свјетлости васкрсења“.

Изложбу чине умјетнички радови монахиње Марије Антић, припаднице сестринства српског православног манастира Рођења Светог Јована Kрститеља у оквиру Епархије пакрачко-славонске, подигнутог на мјесту некадашњег логора у Јасеновцу.

Слађана Гајић, предсједник Удружења грађана „Мостови” Требиње, које је организатор ове изложбе, каже да су представљена 23 рада, од којих су неки цртежи, а неки комбинација акварела и туша са златом.

„Циљ ове изложбе је да се његује култура сјећања и да никада не заборавимо оно што нам се десило, да опростимо морамо, а заборавити никако. Договорила сам се са директорима основних и средњих школа да ученици погледају ову изложбу“, навела је Гајић.

Радови настали у комбинованој техници, највећим дијелом су иконичне представе по узору на српску и руску иконописачку традицију и на изузетно снажан и симболичан начин преносе поруку ауторке и подсјећају на страдања и патњу јасеновачких жртава.

Отац Теофил из манастира Тврдош је истакао да је монахиња Марија на један чудесан начин, молитвеном и монашком радошћу успјела да прикаже, што ми 80 година покушавамо, да нађемо праве ријечи за оно што се десило у Јасеновцу:

Указана ми је велика част, да данас, на дан зачећа Светога Јована, великога Пророка, Претече , Крститеља и мученика Божијега, онога човека, чија је Света глава прва пала за Истину, за Господа Христа док је Он још у телу боравио овде са нама на земљи, на дан када преместисмо и у нову гробницу у Подгливљу , код нас у Требињу, сахранисмо кости мученика Придворачких , страдалих у другом рату, који се прикључише великом Сабору Новомученика Српских, отворим ову чудесну изложбу Новомученика Јасеновачких, која се родила у Манастиру рођења истога онога Великога Пророка Божијега и Крститеља Јована у Јасеновцу, руком, сузом и молитвом сестре Марије Јасеновачке.

Сестра Марија Јасеновачка је попут жена мироносица, Марије Јаковљеве и друге Марије и осталих сведока Христовог Васкрсења, својим монашким послушањем , слатком и усрдном миомирисном молитвом на хумкама пострадалих, са кадионицом у руци, успела, да у светлости Христовог Васкрсења, принесе ове иконичне слике као плод достојан покајања, у своје и у име свих нас и наших предака који смо дозволили да 80 година њихова страдања и њихова имена буду забетонирана не само у јамама и у хумкама него и у нама.

Иконички бајковито, ове слике грузијско- коптског стила, и једне дечије искрености и непосредности, успевају да нам пошаљу поруку Преображења која се може десити једино у Христовој светлости, да једна топола ужаса, буде у исто време топола мира, да пламен у пласту сена може да буде неугасиви пламен живота, да један свет ужаса и пакла буде Преображен у свет Раја Христовом гололготском жртвом и Васкрсењем.

Не могу а да не поменем нашег оца и учетеља, истинског мученикољубца Владику Атанасија, који је у вечност прешао радећи на његовом петокњижју страдања Срба, десетог издања књиге од Косова и Метохије до Јадовна, Јасеновца и Пребиловаца, који је са својим студентима долазио у Јасеновац и обилазио Херцеговачке јаме, још почетком осамдесетих година, прошлог века, који нас је научио да они нису прости, мукли страдалници него Светитељи Божији. Говорио нам је да је Мојсије водио народ у Обећану Земљу, али да су морали 40 година пре тога , Промислом Божијим, да лутају по пустињи да би се ослободили ропског менталитета, који је човека сводио на јело и одело.

Није узалуд требало толико година да их препознамо, да схватимо да је нека наша бака, или неки наш дека постао светитељ, са Светим Димитријем и Георгијем, да схватимо да су они допунили срадања Христова и да су Духом Светим овде са нама и међу нама. Није узалуд требало толико година да то схватимо и прихватимо и да покајањем пронађемо пут и вратимо се њима и себи као у Библијској причи о блудном сину. „Оче сагреших небу и теби, и нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од најамника својих“, говоримо и ми са блудним сином. А Бог и Светитељи Божији суде изобиљем љубави своје, толико љубе и праштају и једва нас чекају да наш одговор на њихову љубав , може бити и јесте само уздах, само суза покајања и умиљења.

Свети владика Николај нам је оставио три завета о Јасеновцу,

– први је да се Срби не свете јер ко се освети тај се не посвети

– други је био да се поносимо својим мученицима

– и трећи је био да целом свету објављујемо њихову судбину.

Нисмо се показали ни у једном од ова три завета, али долазак на ову изложбу и повратак Јасеновцу из бетонских споменика и разних тешких и мучних идеологија титоистичких и комунистичких, повратак у Јасеновац мученички, Јасеновац премерен Крстом и Васкрсењем Христовим то је наш повратак блуднога сина Оцу и нашим светим претцима. Јер ови људи који су пострадали у Јасеновцу, када су Срби у питању, пострадали су само због свог крсног имена и православнога рода. Зато једини језик, који истински изражава наш Хришћански Православни етос, јесте језик предања Цркве и из тог разлога је ова изложба сестре Марије Јасеновачке немерљив допринос том погледу на Свети Јасеновац, том сагледавању те неизрециве тајне бола и радости , сву дубину људског вапаја Јасеновачких мученика на чијим лицима нема трунке осуде или гњева .

Владика Николај нас је још научио, а Патријарх Герман поновио у Јасеновцу 1984. г, да праштати морамо, јер је то Јеванђелска заповест , али да заборавити не можемо и не смемо. Осамдесет пуних година година смо тражили свој пут, своју реч, свој израз, а ја бих рекао прави кључ за та претешка врата, је овде пред нама вечерас. Ова изложба је тај кључ који је нам је на једини прави, људски , Хришћански начин откључала ту браву и широм отворила уска и претешка врата, те показала свима нама пут , како и ми требамо сваки на свој начин и у оквиру својих могућности да праштамо а не заборављамо.

Праштањем и незаборавом, молитвом и вечним сећањем на Свете Новомученике Јасеновачке нека буде ова изложба отворена.

Изложба у Музеју Херцеговине биће отворена до краја мјесеца.

Извор: Радио Требиње