Ђакон Бранислав Рајковић за Новине Српске Патријаршије: ПАМТИТИ ЖРТВЕ – ЗАБОРАВИТИ ЗЛО!

Родослов победоносног спасења породице Рајковић

Разговор с поводом, за Новине Српске Патријаршије Православље, водила Оливера Јовановић

 

 

 

 

Прије овог августа и тог јула, био је јуни, у којем се тридесету годину заредом сјећамо и страдања у долини Неретве, и то баш петнаестог дана тога мјесеца, када је 1992. године, баш на Духовски понедјељак и славу Катедралне цркве наше Епархије у Мостару, запаљена и почетно урушена та црква, и када су страдали моји родитељи, Славко и Јованка… А, деценијама прије тог јуна и те године, као што поменусте, догодило се страдање у чапљинском селу Пребиловци, које је уз чешке Лидице, најстрадалније село у Другом свјетском рату, током којег су погинула и двојица браће мога дједа, стричеви мога оца, Влатко и Славко. А, прије тога, у Првом свјетском рату, погинула су два брата мога прадједа, стричеви мога дједа, Крсто и Влатко… А, још прије тога, 1841. године у Мостару, десило се побједоносно мучење Христине Рајковић, исповједнице за вјеру хришћанску, како је то назвао и описао мостарски архимандрит Јоаникије Памучина, а о чему се, по свједочењу тадашњег путописца и руског конзула у Сарајеву, Александра Гиљфердинга, чуло све до Русије. Таква је истина, уствари безмало читава историја о страдању, а најмилији, уз моје родитеље, безмало чине цијели један родослов… Али то мало, што преостаје до потпуне истине, јесте и једна историја васкрсења и родослов побједоносног спасења појединаца и кроз њих, ипак, читаве породице…

Неколико мјесеци прије страдања мојих родитеља и још неколико наших Рајковића, којих је у рату страдало укупно чак тринаесторо, почетком априла исте године, за нас у Мостару рат је отпочео експлозијом цистерне уз највећу касарну ЈНА. Мене је тај догађај затекао у школи, у десетој години живота, док је мој брат био четири године старији. Мој отац је био у својој четрдесет и првој, а мајка у тридесет и шестој години живота, баш колико ове године имамо моја супруга и ја. Пар дана касније, попут многих наших сродника, из града смо се склонили у Горње Јасењане, родно село мог оца, двадесетак километара сјеверно од Мостара, гдје су живјели наши дјед и баба. Духовски понедјељак, за нас у тим условима није се много разликовао од других дана. Тог дана, према неком распореду, којим се бар донекле обезбјеђивао читав тај предио, мој отац је био на стражи у планини изнад села. Док смо се ми дјеца играли у селу, неко нас је упозорио да идемо својој кући, која је била на врху села. Брзо се испоставило да су неки од наших комшија муслимана наводили и дочекивали нападаче на наше село, док су нас неки од њих у посљедњи час упозорили на то. Сјећам се метежног узимања нужних ствари и кретања кроз растиње изнад куће, кроз које сам ишао са братом, мајком и дједом. Међутим, врло брзо, мајка нас препушта сигурном дједовом вођењу, процјењујући да је у том тренутку угроженији наш отац, којег је, раздвајајући се од нас, другим путем кренула да обавијести о нападу, имајући на уму да је вијест о томе дошла из села, те да за напад вјероватно не знају они који су били ван њега, у планини… Испоставиће се да ћемо комадиће тих њених меких хаљина, које се одлазећи распршују кроз зелено растиње, назрети још само једном, сијући их кроз руке, заједно са њеним костима, приликом идентификације, неку деценију касније… Брат и ја наставили смо даље са дједом, да бисмо убрзо пролазили кроз фијуке метака, који су свједочили о томе за колико смо уствари измакли опасности, склањајући се на једну ноћ у оближњу пећини, заједно са свим другим нашим рођацима из села… Отац је са групом људи, који су стражарили, итекако увидио опасност, због чега су убрзано почели да се спуштају ка селу. Надомак наше куће зачуо је глас, који му је говорио да ће му ослободити жену ако се он преда… Посљедња слика њега, уморног али насмијаног док лежи на неком пропланку, чекајући да му донесмо храну, вјероватно неколико дана раније приликом сличног боравка у планини, урезала се у мом сјећању… Одлучује да се преда, како би ослободили моју мајку, међутим задржавају их обоје и воде до наше сеоске куће, гдје су их убили, такорећи на кућном прагу. Послије неког времена, моја бака, која је приликом нашег склањања у збијег, била упорна да, упркос свему, остане са овцама, изнад куће затекла је тијела свог сина и снаје и до краја живота избјегавала да види црвену боју… Ми, који смо преживјели тај дан, неко прије, неко касније, пребјегли смо, преко других мјеста, у Невесиње, гдје по мог брата и мене долазе наши ујак и ујна, са своја два сина, како бисмо сви заједно избјегли у Бачку.

 

 

У то прво вријеме рата, и хрватске и бошњачке снаге биле су под јединственом командом ХВО-а (Хрватског вијећа одбране), које је организовало и напад на наше село, са планом да локално сеоско бошњачко становништво дочека нападаче, да би потом цивили, према ипак осујећеном плану, били затворени у зграду некадашње сеоске школе, са којима би, уствари, ко зна шта све даље било… Међутим, нама је остало непознато ко је или ко су непосредни извршиоци злочина над нашим родитељима.

 

 

Однос, волио бих, вјерујем и надам се да је хришћански. Али не ради тога што сам ја по неком опредјељењу хришћанин, те ето онда и однос према свему, па и према том губитку мора да је такав, него сам уствари хришћанин и свјесно остао зато што је Христос осмислило и мој однос према животу али и према смрти, дакле и према том губитку… Међутим, на то да мој однос према губитку буде хришћански, нарочито је утицао не толико формални, него суштински хришћански однос људи које сам изгубио, њих једног према другоме, њих заједно према смрти али и према нама као својој дјеци, и то баш у часу када их, вјерујем само привремено, изгубих из видокруга и живота, а који је тако очигледно обиловао не само жртвеном хришћанском љубављу једног човјека према другом, него који се пред мојим очима дјелатним примјером показао заиста хришћанским брачним односом. У том, за мене још једном својеврсном светотајинском чину, савршавања Тајне Вјечног живота, преплеле су се, и по ко зна који пут, још једном оствариле оне Христове ријечи: од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје, са оним двијема апостоловим: да ми проповиједамо Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима лудост… и о великој тајни у којој биће двоје једно тијело. Јер прво, моја мајка, упркос природном старању за своју дјецу, која су изашла и одвојила се од њеног тијела, а коју опет не оставља саму, опредјељује се за натприродно старање о ономе с ким се здружила у једнодушности, вјенчала у љубави и сјединила у једно тијело. Затим, мој отац, који са своје стране такође прави исти избор, потврђујући тако и њен, волећи је као своје тијело, да би се онда тако узајамно жртвовали, једно за друго… Након таквог једног чина, поред односа према жртвама, морао је да постоји и однос према злочинцима, а он опет није нужно морао да буде хришћански али је, Богу хвала, био и, надам се, јесте, чему је вјероватно допринијело наше породично предање, преточено и у животну снагу сродника са којима смо наставили свој живот али и богословско образовање и свакако сам живот у Цркви. Посебно су ми значили ставови наших епископа, отаца и професора на београдском Богословском факултету, међу којима је најомиљенији свакако био и наш садашњи Патријарх, те дјелатни примјери наших врлих херцеговачких епископа, а поготово поуке светог Јована Лествичника о злопамћењу и дивне интерпретације на ту и многе друге теме блаженоуснулог професора Владете Јеротића. Тако је мој однос према губитку најмилијих, у основи стао у ријечи: памтити жртве – заборавити зло!

 

 

Иако су мој став и порука јасни свима, који су се некад сусрели с њима или се имало заинтересовали да их сазнају, нерадо их и готово никако не упућујем непосредно и лично онима који су такође на извјестан начин преживјеле жртве неког злочина, нарочито ако притом спадају у оне који оправдавају мржњу и говор мржње.., мислим да тај процес мора да отпочне одозго – датошћу и изнутра – предатошћу, а никако са стране – наметљивошћу. На жалост, чини ми се да су степен мржње и сви видови њених манифестација обрнуто пропорционални непосредном искуству страдања. Узвраћање зла на зло можда је некако схватљиво као тренутни лични афект али никако као дугорочни, а поготово не као колективни, процес… С обзиром на то да се у великој мјери декларишемо као вјерници, а да смо неминовно и припадници полиса и на овај или онај начин учесници у политици, порука би можда могла бити да на поменуте ствари гледамо више вјерски, а мање политички, јер су мржња, злопамћење, осветољубивост првенствено религијски или ако хоћете психолошки, социолошки.., проблеми, а тек потом и уско политички. Међутим, злочин, извињење, опроштај.., постали су превасходно политички појмови, па се неминовно и гријеховност, умјесто као опште стање пале људске природе, адресира искључиво с оне стране неке политичке границе, док опет неминовно непогрешивост остаје са ове стране, док са обје стране живе само људи.

 

 

Волио бих да смо као Црквена заједница много више примјер тога, него што се чини да сам ја сам. А, ако и јесам, као што наведох, за то је опет пресудно заслужна наша Заједница и такорећи подзаједнице у њој: некадашња академска богословска заједница, наша ковиљска, наша епархијска, херцеговачка заједница… Порука читаоцима Православља, патријаршијским новинама, па тако опет свима нама, јесте да је православље дар, који смо добили и који на дар треба да дајемо. Јеванђеље се, па макар и као писана ријеч и културна баштина, а камо ли као Ријеч Божија, не чува тако што кад се прими, држи себично грчевито у њедрима, него парадоксално, тако што се даје, шири и постаје свјетска баштина и чија год на свијету да треба, а као Ријеч, не само тако да се позајмљује, па врати, него несебично даје, тако да постаје и онога коме је дато, а остаје и онога који је дао, баш како нам га предаше свети апостоли, равноапостолни, просветитељи…

 

 

Извор: Православље Новине Српске Патријаршије (број 1352, 15. јул 2023.)