Христос васкрсе!
Добро дошли Ваша Светости, браћо архијереји, народе Божији, драги моји Херцеговци и предраги нам гости, браћо и сестре, дјецо Божија, жива Цркво Бога живога и истинитога ̶ Оца и Сина и Светога Духа.
Добро дошли Ваша Светости у Невесиње, „усред Херцеговине“, у ову камену колијевку слободе, добро дошли са светим владикама и митрополитима црногорско-приморским, милешевским, будимљанским, диоклијским, који су скупа са Вама, и са њиховим и Вашим претходницима, наша драга браћа, молитвеници и помагачи овога народа вазда били. Добро дошао са западних страна, и даљњих јужноамеричких и ближих загребачких и љубљанских, наш драги владико Кирило, који си дијете овога камена и у Христу наш најдражи брат.
Добро дошли да молитвено обиљежимо један велики и свијетли јубилеј, да поменемо наше претке, али и да им дамо ријеч.
„Зар су тако прегли Невесињци?“ ̶ питао је на престоном Цетињу, убрзо по Малој Госпођи, те 1874. године, кнез Никола неколицину херцеговачких главара, представника будућих устаника, помало се колебајући али и дивећи њиховој одлучности у намјери да збаце турски јарам.
„Прегли господару“, одговорише они, „боље но икад од Косова! Само те молимо, немој нас вратити брез помоћи и твог благослова, а за остало што нам Бог дâ. Ако буде његова воља да се ослободимо, онда ми стари, не жалимо што ћемо изгинути, барем ће наша ђеца проживјети у слободи. Ако ли не буде Божија воља, а оно, боље нам је да изгинемо и ми и ђеца, но да вјечито робујемо…“
Каква је то слобода вриједнија од живота за коју је, као што чусмо, боље погинути него вјечито робовати? Разумијемо ли ми данас тајну слободољубивости наших предака невесињског, мостарског и неретвљанског, столачког и дабарског, гатачког, пивског, билећког, бањанског, требињског, поповопољског, граховског, кривошијског, језерског и шараначког, дробњачког, пљеваљског и свих осталих крајева Старе Херцеговине, Босне и Крајине, потпомогнутих црногорским и приморским добровољцима? Шта је за њих значило помињање Косова? Какво је то надање и бесцијен благо закопано на Косову у једну гробницу?
Дивни наш Алекса Шантић је опјевао етос наших предака у једној од најљепших патриотских и слободарских пјесама српске књижевности, која се често назива ,,сонет српске историје”:
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, —
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô —
у својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра камâ!
Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Предуслов истинске слободе, драга браћо и сестре, како нам и пјесник наговјештава, јесте Богочовјек Христос, смрт и васкрсење Његово, Његов животворни гроб, Његов јеванђелски пут, истина и живот и наша вјера која кроз љубав дјела и живи надом у Њега. Јер каква је то слобода која се завршава гробом? То је химера и утопија. Не служи ничему и не води никуда. Какав је то живот без вјере, покајања, части, образа, поштења, праштања, милосрђа, чистоте? Без јеванђелске мудрости али и безазлености, без храбрости али и смирења, без радости али и састрадалности? То је камено срце и скотско наслађивање. Јер човјек кад је човјек већи је од сваке твари и створења на земљи па макар некад и клецао под својим крстом. Али кад падне и понизи себе гријехом – тада се нађе ниже и од животиње, зато што је издао своје достојанство и назначење дато му од Бога.
За слободу – не само земаљску, већ и духовну – борили су се наши преци, јунаци Херцеговачког устанка. За слободу од гријеха у који су пали и наши прародитељи и ми, заведени од онога који поробљује људски род. За слободу од смрти коју је тај гријех у свијет увео. За слободу коју нам је даровао Христос, побјеђујући смрт за нас и обнављајући човјека. За ту слободу, достојну човјека, достојну вјечности – подигли су се и они.
Зато је њихово а и наше свагдашње помињање Косова и Метохије израз те вјере у Христа Господа Богочовјека, те наде у милост Његову, тог стремљења љубави Његовој, од које нема веће, да неко живот положи за ближње своје (Јн. 15, 13), љубави којој ни смрт не може ништа. Зато и ми данас, не као пуки посматрачи историје, него као благодарни потомци, присјећамо се дана када је одјекнула прва Невесињска пушка, када је народ устао против тираније, не из мржње, већ из љубави — љубави према Богу, вјери, светињи, огњишту и потомству.
„Ако ви останете у науци мојој – ријечи су јеванђелске – заиста сте моји ученици; И познаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 21).
Истинита слобода или јеванђелска истина која ослобађа, о којој говори Господ, могли бисмо рећи, егзистенцијално се, у животу свакога од нас, јавља на двојак начин. Наиме, познато нам је свима да се живот сваког аутентичног хришћанина заснива на слободи и спасоносној могућности да истовремено волимо и Бога и ближње. Љубав према Христу Богу, свим срцем, душом, умом и снагом (Мк. 12, 30) јесте прва, она претходи и услов је правилне и нелицемјерне љубави према ближњима (пошто се љубећи Бога у Христу јављенога учимо да волимо и ближњега и добијамо силу за то). Ипак, оне су неразлучиве, пошто се та претходећа и прва љубав према Богу провјерава љубављу према ближњима јер ако неко каже да љуби Бога, који је дао живот за све људе, а мрзи брата, лажа је и не воли ни Бога ни људе (Јн. 4, 20).
На сличан начин, драга браћо и сестре, органски су сједињене и испреплетане и унутрашња (могли бисмо рећи духовна) и спољашња (могли бисмо рећи друштвена или чак државна) слобода људи. Заиста, у јеванђељу се говори прије свега о унутрашњој слободи, о духовној слободи од гријеха, која се заснива на поменутој потпуној преданости и љубави према Богу и ближњима. Господ тадашњем изабраном народу и својим ученицима не говори ништа о ослобођењу од римских окупатора, него их позива на вјеру и покајање. Но када су једном неки од њих повјеровали и постали хришћани, историјски су доживљавали себе не као неке усамљене и изоловане појединце, па макар и етички наизглед исправне, него као заједницу народа Божијег, као Цркву Божију. Unus Christianus — nullus Christianus, гласи стара латинска изрека. С тим црквеним етосом и осјећањем да је један хришћанин исто што и ниједан, и да они јачи требају слабости слабих носити, старати се о њима а не себи угађати (Рм. 15, 1), градила се полако кроз прве вијекове нове ере хришћанска култура, друштво и цјелокупна цивилизација.
Прави хришћанин, дакле, није одговоран само за себе него и за своје ближње, за све људе и за читав свијет. Ево како је ту одговорност и хришћанску (наизглед антиномичну) љубав изразио Свети Кирило Словенски, када су га сараценски освајачи питали: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповијест Христову o мољењу Богу за непријатеље њихове?“ На то Свети Кирило одговори: ,,Ако су у једном закону написане двије заповијести и дате људима на извршење, који ћe човјек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповијест или онај који испуни обје?“ На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обје заповијести.“ Продужи, тада, Свети Кирило: „Христос Бог наш, заповиједи нам да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу, него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као заједница, као друштво, ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не би како ви, плијенећи браћу нашу, заплијенили c тијелима и душе њихове и погубили их и тијелом и душом.“
Овако постављено питање рата је питање не само тјелесне погибије и тјелесног губитка, него питање вјечне погибије човјекове. Наши преци, херцеговачки јунаци знали су како да одговоре на њега.
Зато, браћо и сестре, у овом тренутку, уз помоћ Божију, да сваки од нас положи завјет у срцу да ћемо чувати вјеру, поштовати предање, цијенити образ наших прађедова и да ћемо слободу коју су други крвљу платили, ми бранити чистотом, љубављу, одговорношћу и поштењем. Свакога дана дижимо устанак против свакога зла у срцу, у уму и у души нашој. Ако у срцу не стекнемо мир, нећемо имати ни спољашњег спокоја, ако у срцу не побиједимо свако зло, изгубићемо и све спољашње борбе. Васпитавајмо себе да бисмо знали и нашу дјецу да изведемо на прави пут. Шта ће нам спољашња слобода ако душе наше погубљујемо гријехом, ако нам дјеца пропадају и од нас самих се уче сваком неваљалству? То је трула слобода или трули мир, како иронично али истинито каже наш народ. Мир који одваја од Бога није прави мир нити права слобода будући да нас одваја од Извора мира, правде и живота, и оправдано је бојати се да нас такав мир води новом рату.
Сјетимо се како нас је, на сличан начин, опомињао владика Атанасије кад је Свети Василије прије, биће ускоро, тридесет година, походио свој ратом рањени завичај и отаџбину, своју Херцеговину: „Помози, Свети Василије!” – говорио нам је кроз сузе тада стари владика – ,,Помози, Свети Херцеговче! Нека ово буде наш завјет Светом Василију, усправићу се, бићу човјек као што си ти био! Човјек који ће радије погинути него образ укаљати! Да би нас Бог такве ослободио и васкрсао, усправио и исправио.“
Већ данас, браћо и сестре, можемо започети да се обнављамо и поправљамо силом деснице Вишњега Бога (Пс. 76, 11).
Данас је дан који створи Господ,
да се обрадујемо и узвеселимо се у њему.
И зато, са псалмопојцем рецимо – Господе спаси!
Господе, поведи добро! (Пс. 117, 24-25)
Дај нам силе и мудрости да не погубимо душе наше и одвојимо се од Тебе, Твоје љубави, Твога јеванђеља и Твога Царства.
Даруј нам да утврђени на правдољубивости, слободарству и јединству наших предака у сваком добру, и ми њихови потомци, колико до нас стоји, имамо мир са свима људима (Рм. 12, 17;18) и свима народима који овдје живе!
Господе, даруј мир овој древној земљи, који је у њој, нажалост, стално колебљив и угрожен сигурно кривицом и овдашњих житеља, али не мање, ако не и више, кривицом оних са стране, који ратују неке своје велике ратове у којима су сви народи који овдје живе само колатерална штета! Који зарад колонизације, експлоатације, профита и жеље за доминацијом и надмоћи врше наводно ,,цивилизовање“ ових простора! То је главни проблем са такозваним „вишком историје“ који ми, по њима, имамо, и зна то добро овај народ немањићких и преднемањићких владарских и војводских породица – Војиновића и Војисављевића, Павловића, Поповића и Петровића, Санковића, Станковића, Милорадовића и Чихорића, Вукаловића, Љубибратића, Тунгуза, Ковачевића, Сочица, Милићевића, Баћевића, Радовића, Зимоњића (и многих других), јер има дуже и трајније Светолазаревско, Светосавско, Кирилометодијевско и Апостолско, Светим Духом запечаћено и провјерено миленијумско хришћанско памћење, Предање и Помазање (1.Јн. 2,5)!
Помози зато, Господе, свима народима који овдје живе и уразуми нас да схватимо да нисмо и не бисмо смјели бити непријатељи једни другима!
Упокој Господ све честите и храбре устанике Невесињске пушке, сав народ, дјецу, мајке и старце страдале у збјеговима и селима и горама Херцеговине, Босне, Црне Горе и Далмације. Прими их у своје Небеско Царство као исповједнике вјере и мученике за слободу а нас утврди у мудрости и јединству!
Да нам се, Господе, никада више не понове страдања и ратови и свако зло и злочињење да је далеко од нас, али да нам се увијек понове љубав и пожртвованост које красе овај свети крај! Митровданске офанзиве и одбрана Невесиња шта су друго него поновљени подвиг наших прађедова!
Вјечан им Спомен и Царство Небеско! Амин!
