И ове године, ученици из наше Епархије имали су прилику да посјете Крф, у оквиру образовно-радне екскурзије „Стопама наших предака“, као дванаеста генерација, од 10. до 25. августа 2024.године. Прилику за посјету Крфу остварили су освајањем првих мјеста за литерарне и калиграфске радове. Подсјећамо да су нагрaде освојили ученици из три требињске школе:
Јелена Стајчић – ЈУ „Центра средњих школа“ -калиграфски рад;
Лидија Бердовић – ЈУ Гимназија „Јован Дучић“ – литерарни рад;
Тадеј Перишић – ЈУ ОШ „Вук Стефановић Караџић“ – литерарни рад.
Саткавши пером једно ново дјело у славу Творца, окићено златном наградом, добиле смо прилику да корачамо стазама историје. Оживљавајући слике немилосрдности рата, смрти, али и светости, храбрости и узвишености живота, преплитале смо стопе са прецима који корачаше стамено и поносно. Биле смо петнаест дана тамо далеко, на Крфу, одакле је српски војник засијао вјечном свјетлошћу.
Живјеле смо у кампу, у заједници различитих карактера, менталитета, интересовања, узраста, а самим тим и погледа на свијет. И упркос разноликости, ипак смо сви имали нешто заједничко. Повезивала нас је вјера и то што смо једног народа дјеца. Заједничка молитва, учење о честитости српског јнака, које је потајно изазивало понос и одговорност да папмтимо, из дана у дан је продубљивало нашу блискост. И заиста, сваки нови дан био је обавијен љубављу и неком, заправо необјашњивом, повезаношћу, која се само може осјетити, чинећи ријечи немоћним. Покушале смо. Али је увијек један трачак њене пуноће остајао за ријечима, реченицама.
Боравиле смо на имању налик сеоском, учећи се одговорности, испуњавању обавеза, обављању кућних послова, да зачинимо јела познатим грчким зачинима, али и да се забавимо, да осјетимо топлину и плаветнило Јонског мора, стекнемо пријатеље за цијели живот и научимо… Научимо значај молитве и разумјевања њених ријечи. Научимо какву и колику љубав и снагу има Бог. Научимо каквим животом је живио српски војник од искрцавања на Гувији до 1916. године.
На Крф смо отишли као дјеца, а вратили се као одрасли људи. Поносни што смо били дио ове важне приче, са тежњом да се опет састанемо тамо далеко са пјесмом будећи оне који су нас задужили да их чувамо од заборава.
Било је ово путовање, које без претјеривања гради личности свјесне важности грчко- српског пријатељства, али и историјског значаја земље која није отаџбина, али која је била дом српским војницима двије године, а нама двије седмице.
Корачали смо храбро и поносно стопама наших предака, сви као једно, свјесни жртве коју су поднијели за своју земљу и нове нараштаје.
Лидија Бердовић и Јелена Стајчић