Упокојио се прота Лазо, наш отац Лазар… Отишао је свештеник који је оставио тако лијеп и дубок траг у мом животу. Ових дана размишљам о томе како свештеничка служба, упркос свим својим искушењима, у себи носи једну драгоцјену могућност.
Када сам још као младић заволио Христа и пожелио да сазнам више о вјери, обратио сам се парохијском свештенику оцу Слободану Лубарди. Начин на који ме је примио, очински неусиљено и ненаметљиво, био ми је изузетно важан, јер сам у његовом односу према мени препознао оно о чему сам читао у Јеванђељима. А када је дошло вријеме да упишем богословију, отац Слободан ме је упутио оцу Лазару Васиљевићу у Сарајево.
Нашли смо се у Преображењској цркви у Пофалићима. Већ при првом сусрету осмијех и благи поглед оца Лазара охрабрили су дјечака из једног планинског села.
– Идемо код митрополита – рекао је.
Прешли смо улицу и ушли у трамвај. Био је пристојно одјевен, у плавом одијелу, с краватом. Лице му је било господствено, свештеничко. Имао сам утисак да сви у трамвају знају ко је он, а он се само десним брком благо осмјехивао. Стајали смо у трамвају и држали се за исту шипку. Био је то за мене важан дан, један од оних најважнијих. Он је то знао, па би ме, чини ми се, погледао кад год би се трамвај нагло заљуљао на шинама, говорећи ми цијелим својим лицем: не бој се, биће све у реду, ту сам ја. А ја сам још увијек мислио да ће ме управо он испитивати.
Када смо изашли из трамваја, отишли смо у отмјену зграду Сарајевске митрополије, у његову лијепу канцеларију, уређену у духу онога времена. Све је мирисало на папир и на неки ред и рад, а ја сам се у његовом присуству осјећао слободно и прихваћено. Отац Лазо је накратко изашао из канцеларије, а потом се вратио с оним својим осмијехом.
– Вас ће испитати митрополит. Рекао сам му да имамо кандидата.
И даље се осмјехивао, али сам му сада у очима прочитао: не смијеш ме сад разочарати. У трену сам постао свјестан колико је важно да оправдам његово повјерење. Разговор с митрополитом Владиславом и тај пријемни испит дубоко су ми се урезали у сјећање и касније ми дали подстрек за предано учење у богословији. Када се испит завршио, отац Лазо ми је у свега неколико ријечи, али с толико радости, дао до знања да је све протекло баш онако како се и надао.
А онда је живот текао попут ријеке, час набујале и немирне, час мирније и питомије, а наши су се путеви укрштали током многих година, све до његових посљедњих часова на овој земљи. И при сваком сусрету исти поглед, иста брига и саосјећање, исти осмијех који кријепи и подиже. И увијек иста порука: не брини, биће добро. Прошли смо кроз много теже тренутке од оног пријемног испита у Сарајеву. Било је времена када више нисмо могли тамо гдје смо се први пут срели: ни у Преображењску, ни у Саборну, ни у Стару цркву, па ни у нашу митрополију. Било је много бола, али смо некако ишли даље. И кад год би ми се нешто у животу заљуљало попут оног трамваја на сарајевским шинама, изнова бих угледао познато лице оца Лазара, које ми је говорило: не бој се, биће добро.
Од његовог одласка то ми је лице непрестано пред очима. И као да ми сада говори: видиш, могуће је цијелога живота бити и остати свештеник, могуће је сачувати лик који блажи и храбри. Није ли управо у томе суштина свештеничке службе, помишљам с неизмјерном захвалношћу, полако се препуштајући сузама које и саме блаже и храбре.
Извор: Епархија немачка





