Претпразнично вече, Алекса Шантић, 1910. година – отац Вања Јовановић

Из Новина Српске Патријаршије Православље, поводом стогодишњице упокојења Алексе Шантића

 

 

Велика ми је част али и једна посебна емоција говорити вечерас, овдје у Граду који је једним својим дијелом градио и моје дјетињство.

 

Стицајем животних околности, ту сам пред сам рат на један посебан начин упознао Шантића а кроз пројекат снимања филма Мој брат Алекса. Тачније кроз Колегијум артистикум и креативност г. Ранка Рихтмана.

 

Мостар, један космос успона и падова, љубави и мржње, крајева и почетака… свега, само не средине. Колико је врх Старог моста удаљен од Неретве, толико је све у Мостару удаљено једно од другог. Но, блиске обале и исти тај Стари мост свједоче и своје премостиве близине. А и та удаљеност и та блискост свједочи увијек чудном, треперавом и непоновљивом љепотом. Да није све тако како јесте, не би се на овој малој бини свијета порађале такве емоције и креативности. Страдања која су увијек дубоке промишљености везане за срце уједно су и могућност умножавања свих талената у човјеку.

 

Зато Мостар и јесте у дубини своје душе сличног космичког садржаја као и Витлејем! Мали, чудновати град, сачињен од свих могућих различитости које порађају своје плодове. Плодови, који могу бити разориве супротности или генијални плодови градње и надоградње који хране душу и увијек спасавају. У каквим се мостарским јутрима данас будимо? На шта нам душа мирише под овим мостарским небом? Знамо ли по чему ходимо?

 

Драги Алекса, који нас посматраш са Бранковца и ми можемо данас искрено у својој Претпразничкој вечери рећи:

 

 

А онда сјећања твоја, градитељу душе овога града, плове до звука алке на вратима, којом куца – Петар. Случајност или не, ал сусјед се зове Петар. Можда је то данас у ткању нашег идентитета онај Петар, вјерни пратилац Господа који га се одриче три пута, а онда каје и опет бива стијена саображења са Њим. Изгледа да је „овај“ Петар, вјечити сусјед Мостара! (јер и сам Град управо тако некако живи свој вијек).

 

Но, док сва та сјећања плове различитим сазвјежђима, схватамо и знамо а самим тим и осјећамо да нема прошлих и садашњих сазвјежђа. Све је једно и све се непрестано креће ка истом циљу.

 

Тако, оно нешто што називамо прошлост преобрази се у нама и заживи када добије свој одраз кроз будућност. Сви они „мили часи“ који су далеко иза нас, сада бивају у часу нашег постојања, часу Христовом, испред нас. А лица која су ишчезла давно, постају жива у заједници нашега спасења! Радост је то превелика јер нас животодавно преображава спознаја да наличје има своје лице. Нисмо више трагични, него смо људи пред Христом. Тако је стварно лице наше туге у овом свијету у суштини и у свом стварном постојању – радост будућега свијета! Зато нам се роди Христос Спас! Јер се (наш почетак) и наша истина завршава са Њим! Зато и наше сузе у свом саставу, престају бити сузе туге и бивају сузе радости!

 

О велики пјесниче! Градитељу са великим срцем и страдалниче! Ти који својим невидљивим кандилом и данас обасјаваш Мостар а кроз њега и све друге. Ти нас мудро учиш преображењу за живот вјечни и и тугу прошлих дана завршаваш ријечима:

 

 

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

Извор: Православље Новине Српске Патријаршије (број 1366, 15. фебруар 2024.)